Pogled sa dna

Ovo je samo jedan od pogleda sa dna, a ima ih na milione. Noge u hladnom mulju, teret snažno pritiska leđa, pogled zamućen. Uvek se postavlja pitanje dokle tako i koliko se može izdržati.

Do rodne kuće u selu, nasleđene od roditelja, može se stići i biciklom, ako nema novca za autobus. Ujutru je sveže, vazduh opija, mirišu žita, livade i kukuruzi. Po podne je svuda vrelina, titra iznad puta. Pokatkad pljusne i kiša, leđa začas mokra; hrabri nada da će zdravlje poslužiti... Put je često pust, krivudav, pa čovek može dok vozi o svemu na miru da razmišlja.

Dakle: kuća pusta, ostala sama, samo pas je čuva, i da je potomak redovno ne obilazi za nekoliko meseci bila bi obijena i opljačkana. Takva su pravila: napuštene kuće u selu razbojnici začas poharaju. I šta posle, kad srce od nemoći i tuge zalupa: poniženo gledati razvaljenu bravu, ispreturane stvari, pogažene uspomene na roditelje... ili baciti bombu i sve dokrajčiti, ili zapaliti? Teško ostavljenim kućama i dvorištima u kojima nema ni psa da zalaje!

Od početka tranzicije supruga nema posao, fabrika propala, uzalud čeka dvadesetak zaostalih plata i grize se u sebi. Nikada ih neće naplatiti, zna to i sama ali ipak iščekuje, a ranila je ujutru i radila. Deca na studijama u Beogradu; srećom, odlični su studenti pa dobijaju svake godine dom i studentski kredit, i to je nešto. A plata državna, činovnička, večito na nekom državnom proseku, uzalud diploma sa beogradskog univerziteta; nadležno ministarstvo davno je odredilo koeficijent i vrednost koeficijenta. Platu treba razvući na mnoge strane: poslati dobar deo studentima, platiti obaveze za stan u gradu, kupovati hranu... Odeća se nosi stara, na letovanje ne vredi ni pomišljati, niti na knjige... Čovek se uvek zapita: zar je trebalo čekati ovde a ne otići u inostranstvo, tamo pristojno živeti i zarađivati? I odgovor je uvek isti: zar ceo život govoriti tuđim jezikom koji se nikada ne može do kraja razumeti, prihvatiti stranu kulturu, graditi tuđu zemlju, rađati decu koja će tamo i ostati... Neko može tako, neko ne; zato u svojoj zemlji, u nekim teškim vremenima podnosi grdne muke.

Pritiskaju leđa dugovi za grejanje, vodu, komunalije, održavanje zgrade... jedva stigne za struju i telefon. Natovarili se i porezi. Javna gradska preduzeća su posebna priča. Recimo, stizalo je u nekim mesecima za naplatu i sedamdeset kubnih metara vode; pa to je dve i po hiljade litara dnevno. Ko to može u stanu da potroši? A račun u sandučetu, valja ga platiti, žalba ne pomaže. Ko ne plati biće tužen... Ili računi za grejanje: u stanu je često minimalna temperatura, u hladnim danima merena od 14 stepeni ujutru do 16 stepeni po podne, a nadležni dođu da mere kad zasija sunce i otopli, obavezno oko podneva i pronađu 18 stepeni. Da li neko pre dolaska pojača grejanje, i to je pitanje. I sve im treba platiti jer ako se ne plati prete sudom, oduzimanjem stvari... Sve u svemu, valja biti pokoran građanin. A on se ponekad upita: zašto i zaposlenima u gradskim javnim preduzećima nadležno ministarstvo nije odredilo koeficijente i njihovu vrednost, kad već svake godine dobijaju pozamašne sume iz gradske kase i uz to papreno naplaćuju usluge?! Jer, i oni kao i državni službenici rade za građane ove zemlje.

Pritiska i misao: zašto nema narodnog bunta? Pa bilo ga je masovno do 2000. godine, i čemu? Čemu opet da ga bude, kad je običan čovek prikovan za dno i ne pomera se, strepeći da može dopasti još dubljeg dna, a može i potonuti. Ko padne na dno, teško se sa njega izvlači.

Znajte, ovo je samo jedan pogled sa dna, a kako gledaju oni što nemaju ni prosečnu platu, ili oni koji nemaju ni posao, oni što čekaju da na kraju dana kupe koji zaostao hleb po nižoj ceni, ili oni što se hrane sa narodnog kazana... Dobro nam je znano: nisu sva dna na jednakoj dubini; od bilo kog dna ima i dublje dno.

*Diplomirani elektroinženjer