Tу се живело баш краљевски…

Мистичност која прожима све приче, почев од оних о моћној династији Меровинг преко Луја XIдо Катарине Медичи и бурном животу по француским дворовима била је идеја водиља на путу долином Лоаре. С обе стране широке реке, као неми сведоци давно прохујалих времена, данас гиздаво стоји 57 чудесних замкова пленећи својом лепотом и грандиозношћу. И сви су под капом Унеска.

Путујући живописним пределом који је делимично уназад „обликовало” више од педесет генерација земљопоседника и сељака, определила сам се да обиђем оне ближе Паризу. Путокази су ме водили ка дворцима Шенонсо, Шеверни, Виландри, Амбоаз и Шамбор.

Шта је заједничко свим тим каменим тврђавама, под чијим су крововима живеле крунисане главе и богата властела, делећи комфор и лагодност живљења са нацифраним дамама и њиховим потомцима? Високе зидине, мноштво пространих соба, лавиринт ходника, широка али и стрма степеништа, безброј великих али и узаних прозора, обавезни декоративни камини и добро опремљене кухиње, скуп намештај, гомила слика, а около њих брижљиво неговани травњаци и паркови, вртови и баште са невероватном маштом и умећем. И по овом последњем, сви се слажу, без премца је дворац Виландри. Дивљење изазива не само због тога како је бриљантно изрежиран (на три нивоа подељен је на сектор музике, љубави, кухиње, ароме са фонтанама, језерцима, чесмама, вештачким потоцима...), већ и по читавом спектру боја вешто распоређеног цвећа (поврћа) и зимзеленог растиња. Геометријски испарцелисан и колоритно декорисан неодољиво подсећа на најфинију кутију за накит.

Замак који је саградио (1536. године) Жан ле Бретон, тадашњи министар финансија на двору Франсоа I на руинама старе тврђаве из 12. века међу последњим је подигнут уз обале Лоаре. Мењао је знамените власнике од којих је један међу њима наредио да се традиционална башта уништи и креира парк у енглеском стилу. Тек 1924. године, нови станар Јоаким Карвало повукао је пионирски потез и отворио га за јавност. Најупечатљивији део здања данас је свакако дневна соба са намештајем из 18. века, затим Карвалова библиотека и галерија слика коју је временом страсно увећавао.

За дворац Шенонсо из 16. века определила сам се и због његове најзанимљивије власнице Катарине Медичи, мајке последња три француска краља и организатора страшног покоља хугенота (познатог као Бартоломејска ноћ). Раскошно декорисан сваки кутак, почев од масивних главних улазних врата до библиотеке, галерије, капеле, дневне собе Луја XIV, али и некадашње спаваће собе Франсоа I и Медичијеве, никога не оставља равнодушним. Ала се ту уживало! Колико је само служинчади водило рачуна да у вазама стално буду свежи цветни аранжмани? А тек брисање прашине са силних колекција слика, цртежа и гравира, од којих неки носе датум 1560.

Овај дворац на мањим каменим стубовима елегантном линијом премошћује реку Шер. Део парка резервисан је за љупки италијански лавиринт са преко две хиљаде тиковине. Направљен је баш онако како га је замислила ненадмашна Медичијева.

У следећи Амбоаз дворац стигла сам у рано послеподне не плативши улаз захваљујући новинарској легитимацији. Грандиозна тврђава, стратешки добро позиционирана била је током своје богате историје краљевска резиденција Шарла VIII и Франсоа I (касни 15 –рани 16 век). У служби овог потоњег ступио је 1516. године врхунски италијански мајстор кичице, сликар Леонардо да Винчи. Ту је и сахрањен. У малој капели овог замка.

Шетајући горе-доле, од једне до друге просторије, спаваћих и дневних соба, трпезарија, краљевских апартмана и посебно одаје Луја Филипа, стражарнице и кухиње напињала сам се да што више запамтим изглед китњастих балдахина пресвучених тешким брокатима које са зидова „чувају” сјајни портрети оних који су држали кључеве у рукама.

Ипак за најраскошније намештен замак у долини Лоаре, важи замак Шеверни. Цео посед био је у рукама породице и потомака Анри Хураулта, (грофа и благајника војске Луја XI) читавих 600 година.

И сваки нови власник скрцкао је ту добар део свог иметака тако да је дворац буквално претрпан од таванице до пода сликама, намештајем, теписима, лустерима, лампама, вазама и другим украсним детаљима. Посебну пажњу посетилаца привлачи богато опремљена оружарница смештена у једној од највећих просторија. Мирише на доба романтизма и витештва са свим тим на постољима сребрнкастим оклопима прислоњеним уз зид изнад којих висе мачеви, дугачка копља, ножеви, штитови... У соби је и један на ивици кича угашени камин изнад кога виси богато урамљена слика „Смрт Адониса”. 

Вековни Шеверни, иначе, везује се за дугу традицију лова. На то подсећа и стотинак расних ловачких паса који могу да се виде у оближњим штенарама како лењо чекају да газде дају знак за почетак трке.

Најзад, стигосмо и до краја пута, до ремек дела француске ренесансе, дворца Шамбор. Као из бајке грандиозна грађевина нашла се на огромном поседу са парк шумом и животињским резерватом величине унутрашњости Париза окружен зидом дугим 32 километра и са шест врата.

Задивљујућа конструкција осмишљена је по жељи Франсоа I

када је имао 25 година. Млади краљ провео је у Шамбору само 72 дана али није дочекао да га види у пуном сјају.

Шта издвојити и препоручити да се види са овог бајковитог места годинама доступног широкој јавности? Вртоглавица хвата већ од силних бројки и успутних утисака крећући се горе-доле међу 426 соба са 282 камина и пећи и 77 степеништа.   

Осликане таванице, сликарска платна џиновских размера митских и библијских мотива, кристални лустери, позлаћене кваке и браве, намештај, декоративни предмети, судови, украси, вазе, чиније, накит, кочије......

Шамбор је, у најкраћем, један огроман музеј гомиле експоната који илуструју разне периоде и личне животе у дугој француској историји.

 ---------------------------------------------------------------------------

Дама и једнорог

Поменуте прекрасне таписерије откривене су 1841. године у једном француском дворцу а на њих је скренула пажњу међу првима књижевница Жорж Санд у својим делима. Њеним стопама недавно се кренула и популарна Трејси Шевалије романом „Дама и једнорог”.