Бабини савети су користили свима

Живот, највећем режисеру потпуно непредвидиве драматургије, Горану Паскаљевићу, увек је био једини, прави узор. Да би његови филмови били животни, није му била потребна нека посебна техника. Успех је мерио по томе да ли публика из биоскопа излази са осећањем да је понела лично искуство.

На његову жалост, све је мање таквих филмова. Све више се демонстрирају техничка достигнућа. То значи, све је мање емоција, све више атракција.

– Генерација мог старијег сина Владимира, који је такође редитељ, има обичај да каже да је нама лако било. Јесте, било нам је лакше, јер је било више пара за филм и знало се одакле долазе. Ако нема државне помоћи, неће бити ни домаћег филма. Ево, ми се сад боримо да се уведе нови закон о кинематографији, који би обезбедио мало већа средства – каже Паскаљевић критичким тоном, не оспоравајући позитивне стране технолошког напретка.

– Данас се углавном снимају филмови електронским камерама и може одмах да се виде шта је урађено. У моје време није било монитора, контроле, били смо ограничени траком... Чекао сам по седам дана да погледам материјал који сам снимио. То је предност коју је Владимиру и његовим колегама донео прогрес – констатује.

Горан има још једног сина из другог брака. Зове се Петар, са одличним успехом је завршио гимназију и управо уписао Правни факултет, па су сада њих двојица, срећни и задовољни, отпутовали у Њујорк.

– Водим Петра да заједно са мном открије Њујорк, један од најзанимљивијих градова на свету. Петар се интересује за уметност, али не жели тиме да се бави. Лакше ми је. Са Владом сам доживљавао све трауме с почетка његове каријере – додаје.

Љубав за цео живот

Већ видимо, и живот Горана Паскаљевића помало личи на филм. Трећу срећу потражио је са Францускињом Кристин. Да ли је заљубљиве природе, питамо га мало у шали, мало збиља.

– Шта значи бити заљубљиве природе? То што сам имао три брака за ових шездесет и нешто година? То само значи да нисам спреман на компромис, као они који остају са једном женом у вези, у којој има много, много лажи и превара. Са Кристин сам најдуже, већ шеснаест година. Што се мене тиче, мислим да ћу до краја живота и остати у том браку. Она ми много значи. Научила је одлично српски и савршено се уклопила овде. Кад смо се упознали, радила је у Европском парламенту у Бриселу, баш у комисији која је одобравала средства за филмске фестивале. Међутим, једног тренутка смо пресекли и настанили се у Паризу. Напустила је уносан посао да би мени помагала. Службено смо путовали и у разне делове света, а последњих неколико година највише смо у Београду – каже задовољно Горан, који се из породичне куће са прелепим двориштем на Дорћолу, пре две године преселио у стан, два ћошка од Студентског трга.

Слике из детињства

У његовом памћењу свеже су и слике великог дворишта у којем је провео детињство.

– Од друге, до шеснаесте године живео сам у Нишу, граду за који сам изузетно везан. Моји родитељи су пореклом из Ниша. Кад су се развели, баба и деда су ме узели и код њих сам растао. Деда је био апотекар, а баба је била једна од најумнијих жена коју сам у свом животу упознао, иако је имала само четири разреда основне школе. Сви су ишли код ње по савет. Веровала је Богу, а не поповима, и никад није ишла у цркву. Васпитавала ме је у духу хришћанске етике и свако вече пред спавање морао сам да изговорим молитву. Ја ни дан-данас нисам верник, али је та хришћанска етика код мене веома јака, што се вероватно и осећа из мојих филмова – анализира Паскаљевић.

Зато је од малих ногу радо ишао у позориште.

– У ствари, моја баба је обожавала позориште, а деда није. Он је био човек широког духа, боем, и више је волео кафану. Једном га је наговорила да пође са њом. Морао је да стави кравату, коју је мрзео, а онда је, кад се спустила завеса, брзо скинуо и ставио у џеп. Баба се зарекла да никад са њим више неће ићи у позориште, јер је срамоти. Онда је мене водила. Свидело ми се, па сам у том дворишту направио мало позориште лутака. Сам сам писао комаде и покретао лутке. Публика су била деца из краја, а сцена је била у некој шупи. Као мали сам имао више смисла за комерцијалу него данас, наплаћивао сам улазнице. Баба је хтела да ме бије кад је то чула – прича слатко се смејући.

Међутим, кад је завршио основну школу и пошао у гимназију, баба се много разболела и он је морао у Београд.  

– Живео сам код мајке и очуха. Он се звао Филип Аћимовић.

Био је заменик директора и уметнички директор „ Кинотеке”, и један од најзаслужнијих људи, који је створио тај богат филмски фонд. Мој филм „Буре барута” њему је посвећен. Он ме је упутио у чари филма. Становали смо у Кнез Михаиловој 19, а стицајем околности ишао сам у Земунску гимназију. Пошто нисам имао друштво у близини, Филип ми је дао да цепам карте на улазу у „Кинотеку”, а уместо плате сам могао да гледам филмове и да пустим и понеког мог другара бесплатно. Гледајући циклус италијанског неореализма, открио сам да је филм уметност која ме највише узбуђује – добро памти тај осећај.

Школа или Академија

Мада су се Горанови мајка Оливера, иначе професор, и отац Владимир, новинар и књижевник, противили тој идеји, Филип је рекао: „Ако ћеш да студираш, онда треба да студираш на најбољој академији, а то је прашка Академија.” Сместио га у ауто и – правац Праг. Све узалуд, учинило се у први мах.

– Те године, Срђан Карановић и Горан Марковић су већ студирали, а Лордан Зафрановић и Рајко Грлић су конкурисали кад и ја. Мада сам теоретски испит урадио боље од свих, јер сам се годинама спремао и одлично сам познавао историју и теорију филма, нисам имао аматерске филмове, као њих двојица, и црта је повучена тачно изнад мог имена. Они су добили предност. Очајан сам се вратио кући. Отац и мајка су ме терали да упишем права и понадали су се да ће им се испунити жеља, пошто је тамо све пропало. Кад изненада, стиже писмо на чешком да сам примљен. Мој очух, моја баба, која је хтела да се увери где ћу да живим, и ја, спаковали смо се и поново отпутовали у Праг. Како се десило да ме, ипак, приме, сазнао сам тек кад сам стигао тамо. Црта се спустила за два имена, јер су Лордан и Рајко, захваљујући својим радовима, аутоматски уписали другу годину – никад неће заборавити Паскаљевић.

Већ на тој првој години будући млади режисер је снимио кратки филм који је обележио његову каријеру. Звао се „Господин Хрстка”. Када је Вил Велинг, у то време директор фестивала у Оберхаузену, у Немачкој, тада највећег фестивала светског кратког филма, дошао у Праг да изабере шест чешких филмова, изабрао је и Паскаљевићев. Али, цензура га је забранила, зато што је вређао социјализам. Тако је преко ноћи у Прагу постао славан.

– Цела чешка генерација, међу којима су били и Јиржи Менцел и Милош Форман, погледали су тај филм, јер су хтели да виде шта је то, што је забрањено. Упознао сам их и до дана данашњег сам остао пријатељ са њима. Велинг ми је поручио, ако украдем копију и донесем је у Оберхаузен, може да ми гарантује да ћу добити једну од највиших награда. Размишљао сам: „Ако то урадим, започећу каријеру, а избациће ме са Академије”. Консултовао сам се са својим очухом. Он ми је саветовао да ипак завршим школу. Послушао сам га и био је у праву.

 ------------------------------------------------------

Свуда пођи…

– Доста путујем, и добро се осећам у Прагу, где сам студирао и знам језик, био сам много пута и у Америци, али никад нисам желео да останем. Живео сам и у Атини годину и по дана, исто толико у Бриселу. Међутим, Брисел је бесконачно досадан град, барем за уметника. Они који тамо раде у Европским институцијама имају огромне плате, не плаћају порез, имају велике станове, куће, али то није стил живота који је мене икада интересовао. Када сам снимао филм „Медени месец”, неко време сам чак боравио и у Тирани, јер се радња филма догађа у Албанији. Ипак, Париз и Београд не бих никад мењао за друге градове. Деведесетих година сам више времена проводио у Паризу, а од 2001. године, Београд је моја база. Последња три филма сам радио на овим просторима, а сада спремам још један нови пројекат са сценаристом Филипом Давидом, који се зове „Кад сване дан”. У том филму, који је у основи интимна прича о идентитету једног пензионисаног професора музике, кога ће играти Мустафа Надаревић, такође говорим и о нацистичком логору на Старом сајмишту. Премијера ће бити 3. маја идуће године, на седамдесетогодишњицу Холокауста, који се обележава у целом свету.

------------------------------------------------------------------- 

Заштитник животиња

Горан Паскаљевић је председник удружења „СОС енималс”. Ту су и Милан Спасић, директор фотографије, његова жена Тања, који исто обожавају животиње, Душко Ковачевић и још неки пријатељи и колеге.

– Бринемо о том азилу са више од три стотине паса, који се налази на овчанском путу, а у плану је изградња још неких прихватних центара и мислим да ће у догледно време проблем смештаја паса луталица да се реши. Требало би мало и променити свест код људи, да третирају животиње као осећајна бића, а не као ствар – каже овај хуманиста који у кући има деветогодишњу мачку Бижу, тренутно је са њима и пулин Дино, а увек буде још неки пас, на ивици живота и смрти, кога Кристин покупи са улице, да га опорави – каже Горан.

Целу ту акцију покренула је Кристин, која је маштала да буде ветеринар.

– Она је одувек волела животиње као и ја. У контакту смо са многим европским организацијама, као што је наша. Али, потребна су огромна средства, огромно ангажовање и, оно за шта се ми максимално са надлежнима из града залажемо, нова стратегија – да се изврши комплетна стерилизација и обележавање свих луталица на територији града, како би се тиме спречило њихово неконтролисано размножавање. То је једини начин да се популација тих паса, које су у ствари несрећне, напуштене животиње, може свести на један прихватљиви минимум – истиче.

-------------------------------------------------------------- 

Награде и почасти

Горан Паскаљевић је режирао многе документарне филмове и драме за Телевизију Београд и снимио петнаест дугометражних филмова. Први је био „Чувар плаже у зимском периоду”, а за њим су се низали „Пас који је волео возове”, „Сан летње ноћи”, „Земаљски дани теку”, „Варљиво лето `68”, „Време чуда”, „Танго аргентино”, „Туђа Америка”, „Како је Хари постао дрво”, „Оптимисти”, „Медени месец”... Већина играних филмова приказана је на највећим фестивалима филма у свету, у Кану, у Венецији, у Берлину, Торонту, Сан Себастијану, а готово да нема филма за који није добио награду. Филм „Буре барута”, 1998. године проглашен је за најбољи европски филм. Горан Паскаљевић је први филмски режисер који је, за хуманизам у својим делима, у Минхену добио награду „Мост”, у Солуну му је додељена награда за животно дело „Златни Александар”, а крајем маја ове године, у Москви, свечано му је уручена и награда за допринос филмској уметности у свету „Сергеј Бондарчук”. Након свега, Музеј модерних уметности у Њујорку организовао је целокупну ретроспективу његовог стваралаштва. Британски филмски институт такође, уз богато опремљену монографију на енглеском језику. За Горана је ретроспектива у Њујорку највеће признање, јер је он први балкански филмски редитељ који је доживео такву почаст.

Али, кад би му неко сада теоретски рекао, уништићу свe твојe филмовe, само један имаш право да оставиш за себе, Горан би, каже без дилеме, сачувао „Земаљски дани теку”.

– Тај филм, који сам снимио за дванаест дана, са врло малим средствима, без глумаца, само са натуршчицима, је чиста емоција! Никаквом памећу и намером се до тога не може доћи. Једноставно, такав филм се деси уз нешто талента и среће. И – мени се десио.