Певајмо на киши

Ексклузивно из Сан Себастијана

Јутро у Ируну, на граници Шпаније и Француске. „Како до Сан Себастијана?“, питам редом све на које наилазим, на енглеском или француском. „Buenos dias“, па слегање раменима и, потом, говор рукама. Овде говоре само баскијски или шпански, али ће вам уз осмех лако објаснити све што желите.

Неколико сати касније, ето ме у улици Фермин Калбетон, у старом граду. „Који год ресторан изабереш, нећеш се покајати“, кажу у прес-центру. Одабраћу онај у ком је највећа гужва, али – гужва је свуда, а столови су углавном празни. Друштво се тиска око шанкова на којима су тањири са канапеима. Да ли је данас неки празник? Коначно наилазим на бармена који зна реч-две енглеског: „Ово су пинчос (pintxos), бирај шта ти је воља, све исто кошта!“ Рукама показује да се сам служим, а он ће запамтити колико сам их појео. На комадима хлеба бакалари, инћуни, крабе. У палачинкама печурке, сиреви, шунка. Крокети од лигњи, дагњи, туне. На чачкалицама комадићи меса, феферони, маслинке, рокфор. Касније сазнајем етимологију речи: пинчо означава чачкалицу којом је канапе прободен. Уживање у пинчосима представља посебан вид социјализације – после пете туре, познајете цело друштво које стоји за шанком.

Око плаже Зуриола, све је спремно за почетак 46. издања фестивала Heineken Jazzaldia, најстарије „велике“ европске џез манифестације са континуираним трајањем. Четири сцене нуде различит бесплатан програм, од свинга, преко блуза до електроџеза. У пола десет, сав свет ће се удружити испред највеће бине, на самој плажи, да поздрави краља блуза Би Би Кинга. По званичном извештају, концерт је посматрало преко 40.000 људи!

Фестивал је установљен 1966. године, као такмичење европских џез састава, и све до средине седамдесетих имао је традиционалну оријентацију. Преломни тренутак догодио се 1974. године када је наступио Чарлс Мингус. Фестивал се потом окреће савременијим токовима, са све импресивнијом листом иностраних учесника и мањим значајем такмичарског програма. Једно време одржаван је у хали велодрома, да би се од средине осамдесетих вратио на старо место – неколико пута мањи, али интимнији Трг Тринидад (2.500 места). Потом се постепено шири по граду: осим бесплатних садржаја на плажи Зуриола, ове године је у употреби је било још пет локација, са улазницама од 10 до 48 евра по програму – готово све улазнице су биле распродате!

Главни програмски ток одржавао се на Тргу Тринидад. У оквиру састава Tea For Three, трубач Дејв Даглас је оживео идеје (његовог) Фестивала нове трубачке музике у Њујорку, представљајући музику за три трубе и клавирски трио. У фронту су уз њега били Енрико Рава и Авишаи Коен – три генерације, три нације (Сједињене државе, Италија, Израел), три темперамента. На столу стара евергрин тема „Tea For Two“, која се неочекивано јавља у разним облицима; повезујући свинг, фанки и слободну форму. Трубачи се састављају на сјајно аранжираним мостовима, а онда појединачно отимају надахнутим импровизацијама.  

Авишаи Коен у новом трију (Фотографије Лоло Васко)

Следи нежно прелудирање јужноафричког пијанисте Абдулаха Ибрахима, соло и у трију. Ускоро ће на сцену четири дувача (Клив Гајтон – алт саксофон, Кит Лофтис – тенор саксофон, Андре Мерчинсон – тромбон, Џејсон Маршал – баритон саксофон), заокружујући нову верзију Ибрахимовог легендарног састава Ekaya из осамдесетих. Слушамо програм са албума „Sotho Blue“ (2010);мешавину блуза, госпела и афричке музике. Пијаниста је поносни аутор и дискретни лидер – у акцији су млади сарадници, разметљиви и бравурозни, остављајући срце на сцени.

Следеће вечери програм је посвећен љубитељима фјужна. Јак ветар и тамни облаци слуте на кишу, публика је спремно дочекује заштићена пончосима. Џон Меклоклин и 4th Dimension (у новој постави: Гери Хазбенд – клавијатуре, Етјен Мбапе – бас, Ранџит Батор – бубњеви) свирају мање-више сличан програм као на концерту у Београду 2008. године, у међувремену објављеном широм света на ди-ви-дију. Овим податком се поносно размећем међу колегама.

Затим плешемо уззаразне ритмове Мedeski, Martin & Wood + Soul Bop (РендиБрекер – труба и Бил Еванс – саксофон).Џон Медески је централни играч у овом друштву, кувајући на Hammond B3 оргуљама врелу звучну подлогу за Брекерове и Евансове опуштене импровизације, или шамарајући Fender Rhodes електрични клавир у фанки пратњи Криса Вуда (бас) и Билија Мартина (бубњеви). Невреме смо избегли, али само привремено...

Тмурно јутро, досадна киша, забринути организатори – утисци су са којима почиње следећи дан. Колико ће се људи појавити на бесплатном концерту Џексона Брауна, што је требало да буде један од најатрактивнијих догађаја на фестивалу? Испоставиће се да су сумње биле излишне: град се обукао у пончосе, сви уживају у музици, и певају на киши! На тргу Тринидад, контрабасиста Авишаи Коен не може да обузда изненађење, више пута се захваљујући публици што га пажљиво слуша. Нови трио (Нитај Хершковиц – клавир, Амир Бреслер – бубњеви) ипак је за класу слабији од претходних: недостају лирицизам пијанисте Шаија маестра и егзибициона ритмика бубњара Марка Ђулијана. Просечни утисак је поправљен бисом, уз дивну баладу „Alfonsina y el mar“ (соло контрабас и вокал) и најпопуларнију Коенову тему „Remembering“, на гласни захтев покислог потписника ових редова (Хвала, маестро!).

Касандра Вилсон бриљира. Програм је дубоко утопљен у традицију блуза, уз низ сјајних обрада легендарних блуз нумера („St. James Infirmary“, „Death Letter“, „Saddle Up My Pony /Pony Blues/“, „40 Days and 40 Nights“) и блуз-осврт на рок хероје („Lay Lady Lay“ – Боб Дилан, „Blackbird“ – The Beatles, „Harvest Moon“ – Нил Јанг). Певачица је у великој форми, тамним гласом дајући песмама укус црне земље, натопљене знојем скупљача памука. Око ње, сјајни инструменталисти – међу којима се истичу Грегуар Маре (усна хармоника), Марвин Сјуел (гитара) и Реџиналд Вил (бас) – постављају музику на танкој линији између блуза и џеза. Корени ових жанрова су исти, афрички – у тим бојама завршиће се двочасовни програм.

Следеће вечери, по правој провали облака, блуза се дотакла и Синди Лопер, промовишући нови албум „Memphis Blues“. Упркос очигледној љубави према овој музици, она нема глас за блуз певачицу, нити је овладала блуз маниром певања. На срећу, половину репертоара чинили су ипак стари хитови, који и данас блистају истим сјајем. О томе детаљно изван ове колумне...

У паузи одлично освежавају две туре чиколија, благопенушавог сувог вина као омиљеног напитка у баскијским баровима. Враћам се на туширање у ритму The Bandхита „The Weight“, у обради одличног бенда певачице Мејвис Стејплс. Блуз велемајстори Рик Холмстром (гитара), Џеф Турмс (бас) и Стивен Хоџис (бубњеви), с једне, трочлана вокална група у госпел хармонијама, с друге стране, соул Мејвис Стејплс између њих – греје нас све то и више нисмо свесни хектолитара кише око нас и на нама; плешемо, певамо, радујемо се величанственој моћи музике.