Бизнис за замајавање гладног народа

Летњи фестивали Егзит и Гуча слика су културне растрзаности Србије између два модела која је тешко помирити и који, штавише, пружају прилично шизоидну слику овдашњег културног живота. Док љути противници Егзита називају ову манифестацију „парадом наркоманије“, још љући противници Гуче квалификују овај фестивал као „параду пијанства, кича и неукуса“, чак и као „социопатолошки феномен који треба забранити уставом“. 

Ласло Блашковић: Никада није био на Егзиту, јер је у то доба обично на мору или у дубокој меланхолији

Измећу ових екстремних ставова често се заборавља да је Егзит поникао у култивисаној енергији са дунавске плаже, која је допринела политичким променама 2000. године, у бунту и револту због културног гета у коме се Србија налазила деведесетих, али се стиче утисак да је та енергија с годинама ишчезла. С друге стране, Гуча је израсла из једног скромног вашара, али је у том израстању, нажалост, предност дала роштиљу, трбушном плесу по столовима и разулареном понашању посетилаца на уштрб било какве естетике. Неки су искрено увређени што се играње по столовима, дављење у врућој прасетини и пијанство до повраћања (читај Гуча), назива српским брендом и протура као оригинални српски идентитет, чију промоцију држава увелико помаже, а медији прате у делиријуму. С друге стране, неки кажу да је на Егзиту лакше купити наркотике него пљескавицу, па у том смислу пре гласају за сироте прасиће и волове који заврше на ражњу у Гучи за време фестивала.

– Питање је да ли ишта од тих поједених пљескавица и попијених пива стигне у џепове локалног становништва – каже Владислава Војновић, сценариста и песник. – Фестивалски туризам је озбиљан вид туризма и добро организована такозвана инфраструктура може бити озбиљна финансијска инфузија за ванбеоградске делове земље.Лично, немам ништа против постојања свих варијетета летњих забава за све профиле публике жељне музике и „шизења“. Ствар је, наравно, и економске природе, па и Егзит и Гуча сасвим лепо приходују од странаца, без обзира на то да ли би гости урбану или етно-забаву на дивљем Балкану. Међутим, дешава се понекад да локално становништво, било због незнања,билозбог којекаквих несугласица, није у стању да само организује неки фестивал, па онда опет све оде другима који су дошли са стране. То је тужно, али је и природно у дивљим условима либералног капитализма.

Небојша Брадић, позоришни редитељ, каже да су Егзит и Гуча својим успесима, превасходно бројем посетилаца, наметнули нека нова правила и да се, судећи према приходима, броју спонзора који су заинтересовани за подршку и медијима који се такмиче за њихову наклоност, потврђују као самоодрживе комерцијалне манифестације.

Свет за нас највише зна захваљујући „фами“ ова два фестивала, признаје и Ивана Хаџи-Поповић, писац, али и додаје:

– Прошле године, на улици ме је пресрео неки Француз питајући како да пронађе хотел и раздрагано ми хвалио Гучу као нешто невиђено и невероватно. Да, она може да се сматра укусом и мирисом овог поднебља. Само, сећам се да се за време бомбардовања један страни новинар, који је гледао Кустуричине филмове, чудио како ми уопште чујемо сирене уз толике трубе! Егзит је нешто друго, друга генерација, авангарда, веома политички подржана. Ипак, бојим се да је наличје тог музичког спектакла нешто не толико спектакуларно – дрога!

Ивана Кроња, теоретичар медија и филма, каже да је њен генерални утисак да је културна и музичка сцена разуђена у више паралелних светова, да постоји напор да се културни догађаји у домену забаве организују по тржишном принципу.

– Мене би ту највише забринула униформност организације сваког музичког спектакла као вашара, без обзира на жанровске разлике. Мислим да је узрок томе непрофилисано културно тржиште, у коме нема довољно услова за неговање квалитетнијих уметничких форми, а које би истовремено биле и популарне, то јест намењене широј публици, па се лако пада у комерцијализацију и кич, без обзира на врсту музичког програма – додаје Кроња.

Ивана Кроња: Забрињавајућа униформност организације сваког музичког спектакла као вашара

Дакле, не потцењујући велики број посетилаца и Егзита и Гуче, мора се признати да би првом требало вратити почетни полет, док би се други морао знатно упристојити. Међутим, између ова два антипода, протеже се низ разних фестивала који балансирају између провинцијализма и спектакла.

– Чини ми се да провинцијализам и спектакл нису нужно контраиндиковани, иако реч „провинцијализам“ асоцира на нешто мало и аматерски јефтино, а „спектакл“ на нешто велико у шта је уложено пуно пара – каже Владислава Војновић, признајући да спектакл доживљава као жанр и прилично га воли упркос његовом готово иманентном кичу, али да и провинцијализам и те како може бити шармантан, нарочито за људе који долазе из великих, ужурбаних и отуђених градова.

– Кад кажете „провинцијализам“, одмах замислим мушкатле, хеклане шустикле и бенигно оговарање за које се има времена, јер се мало тога дешава. Наравно да знам да је тамна страна те медаље ускогрудост, немогућност искорака из етикетираности и цементираних идентитета, учмалост и бесперспективност. И онда је сигурно јако добро да барем који пут годишње у такву средину дође неки ветар са стране – додаје Владислава Војновић, тврдећи да фестивала има пуно, али да у скромним, кризним условима можда предност треба дати онима који имају традицију у којој су доказали своју вредност и значај.

Према речима Иване Хаџи-Поповић, феномен фестивализације Србије спада под флоскулу „хлеба и игара“ из доба пропасти Римског царства.

Ивана Хаџи-Поповић: Фестивализација Србије спада под флоскулу „хлеба и игара“ из доба пропасти Римског царства

С једне стране, то је замајавање гладног и уморног народа, каже она, а с друге, за организаторе то је бизнис. У овако малој држави, фестивала и фестивалчића има много, награда такође има много и при том се унапред зна ко ће да их добије. Нема изненађења, а победа не значи ништа, илуструје она. 

– Тешко да би овде могло да се догоди оно што се својевремено догодило на Канском фестивалу с Куросавиним филмом „Рашомон“. Јапански редитељ био је потпуно непознат и победио је једино велики квалитет. Нешто слично могло је чак да се догоди и у оној бившој Југославији, јер фестивала је било мало и награде су биле законитост – тврди Ивана Хаџи-Поповић.

Небојша Брадић, који је својевремено говорио о фестивализацији, али и фестивалима као „Потемкиновим селима” наше културе и који је као доскорашњи министар културе имао прилику многе да посети, каже да се таква слика до данас није битно  изменила, али напомиње да фестивали све више престају да буду „путујући циркуси” и уместо концепта „бест оф…” све чешће постављају питање сопственог идентитета, трагају за темама годишње продукције, иду на иновацију и регионално повезивање. Једну од иновација понудиће и он као организатор Дунавфеста на Београдској тврђави, од 31. августа до 11. септембра.

– Богато културно наслеђе Београдске тврђаве, успешно реализована реконструкција куле Небојшеи природно окружење Дунава су велики потенцијал за развој овог фестивала – каже Брадић. – Прво издање, које ће се одржати почетком септембра, понудиће неколико премијерних догађаја. По томе се овај фестивал разликује од других, махом презентерских фестивала.  Фестивалске премијере ће испричати неколико сценско-музичких прича: из српско-грчке историје („Последња пловидба”), о Дунаву ( музички пројекат „Истар”), о „Острву” (Един Карамазов и Катарина Јовановић), подводном свету, странцима у Београду, Феликсу Каницу… Следећа година је посвећена античком и келтском Београду.

Небојша Брадић: Фестивали су све мање „путујући циркуси” и све чешће се баве питањем идентитета

Своје манифестације имају филмски радници, позоришни уметници, ликовни ствараоци,  писци...

– Организујем неколико књижевних фестивала и обично (у допису министарствима разних нивоа) напишем да „они представљају високи комуникацијски чин међу песничким језицима“, ма шта то значило. А нешто, можда, и значи! – каже Ласло Блашковић, писац, који тврди да никада није био на Егзиту, јер је у то доба обично на мору или у дубокој меланхолији, а да у Гучу не би ишао ни да му плате.

Стиче се утисак да фестивала намењених књижевности и писцима има, чак, најмање. Напротив, Ивана Хаџи-Поповић сматра да ни фестивали књига нису малобројни. Њој делује као да сваки књижевни „серкл“ има своју малу смотру. Не пропуштајући да напомене да се у свету процена о томе која ће се књига најбоље продавати прави према томе које се књиге највише краду по књижарама, она тврди да је код нас обрнуто: краду се такозване најпродаваније књиге, и то не да би се читале него да би се касније препродавале. У свету укус одређује која ће књига бити украдена, код нас медији и профит, каже Ивана Хаџи-Поповић.

Владислава Војновић: У скромним, кризним условима можда предност треба дати смотрама с традицијом

– Ах, писцима не треба дати ништа – додаје Владислава Војновић. – Нека седе код куће и нек пишу и нека их објаве после смрти неки други издавачи, и нека се с издавачима макљају неки други књижари, библиотекари, преводиоци, друга културна политика... Писци и тако не могу да живе од писања, дакле, ако раде нешто друго за новац, а пишу из жеље за испољавањем своје личности (грех!) или славом (опет грех!), и још и спавају (скоро грех!), а не дај боже гаје породицу (приватна ствар!), онда свакако неће имати времена за фестивале! Наравно да се шалим, али озбиљан одговор би, плашим се, био лирско-епски, преемотиван и преобиман.