Оквири за веру

Ко год да се бави искуственим истраживањима религије и религиозности и упореди савремену религијску ситуацију у Србији сa оном пре 90-их година прошлог века, мора да закључи да се ради о дијаметрално различитим друштвеним обрасцима у којима егзистира православна религиозност и СПЦ. Заправо, ако се посматрају идеално-типски, могло би се рећи да су се у XX веку СПЦ и православна религиозност нашле у четири општа друштвено-политичка оквира. У тим оквирима положај, друштвени и духовни утицај СПЦ на припадајућем религијско-конфесионалном простору био је суштински неједнозначан, чак потпуно различит.

Први поменути идеално-типски образац, афирмативан по религију и цркву, траје до 1918. године, до завршетка Првог светског рата и стварања државе Срба, Хрвата и Словенаца. У том обрасцу СПЦ је имала повлашћен друштвени положај. Њен однос према држави, и обрнуто, однос државе према цркви, лакше се схвата у светлу чињенице да се православље, српским уставом из 1903. године, одређује као официјелна, државна религија, да је веронаука обавезан школски предмет, да се државни празници обележавају црквеним обредима. У тим условима атеизам је био друштвено непожељна и проскрибована појава.

Између два светска рата донекле се мења друштвени положај СПЦ. Из позиције доминантне и привилеговане цркве у Краљевини Србији прелази у равноправан положај са другим верским организацијама и заједницама у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Тако се јавља известан процеп између традиционалне улоге доминантне, националне цркве, заштитнице српског народа и чувара његове православне културе, и измењених друштвених околности у којима се равноправно појављују и друге религијске организације. Међу њима се, по својој друштвеној снази, организацији, материјалној обезбеђености, образованости свештеничког кадра и угледу – истицала Римокатоличка црква.

Магистралне религијске промене, промене у укупној религијској ситуацији, промене настале у друштвеном положају СПЦ, у најтешњој су узрочној вези са магистралним друштвеним и политичким променама започетим у току Другог светског рата и оним насталим после завршетка тог рата. У том смислу, дошло је до радикалне промене у друштвеном, политичком и културно-нормативном обрасцу у новоуспостављеним социјалистичким друштвима. Реч је о трећем општем, нестимулативном и по многим знацима непријатељском оквиру у коме егзистирају религије и цркве на подручју тзв. друге Југославије.

Коначно, четврти оквир је данашњи, постсоцијалистички, далеко афирмативнији по религију и СПЦ, тзв. транзицијски оквир који последњих година све више личи на оквир до Првог светског рата.

Поменутим оквирима може се, добрим делом, објаснити тако различит ниво конвенционалне религиозности људи у Србији данас у односу на период од пре тридесетак година. Људи себе сада доживљавају религиознијим него пре почетка 90-их, масовније верују у бога и редовније се придржавају црквених дужности и чинова побожности, а Црква више није стигматизована и маргинализована, друштвено непожељна и проказана институција. Она данас има такву јавну и системску улогу о којој се раније није могло ни мислити.

Друштвена маргинализација и демонополизација религија и цркава у социјалистичкој Југославији јако је погодила СПЦ и православну религиозност. Зато је православна религиозност била парадигматичан случај "бега људи од религије и цркве" у односу на сва друга конфесионална подручја социјалистичке Југославије. Ако се може у неколико реченица уопштити таква ситуација, онда на основу доста ретких социолошких и истраживања јавног мњења на православним просторима, ваља рећи да је процес секуларизације до почетка 90-их пустио дубоке корене: измерени су врло ниски скорови религиозности, приметан је био губитак значаја религије као моралне основе или мотивације за практично понашање људи. Било је, такође, суштински смањено партиципирање у црквеним обредима и у црквеном животу уопште. У већој мери били су религиозни маргинални друштвени слојеви, несистемски оријентисани, у првом реду са сеоског подручја, необразовани људи и припаднице женског пола.

Да општи друштвени оквир јако утиче на конвенционалну религиозност (и обрнуто је могуће) показују догађаји с краја 80-их и почетка 90-их година прошлог века. Пропаст социјализма и његових вредности на светском плану, растакање југословенске федерације, економска криза, рат на знатном делу бивше заједничке државе, хомогенизујућа улога конфесионалних заједница у том периоду и други фактори силно су допринели ревитализацији религије и цркве, повратку људи религији и цркви, а неки сматрају и правој религиозној ренесанси не само на овдашњим, него и на другим православним конфесионалним просторима, нпр. у Русији.

Због тога се ситуација на тим просторима током 90-их година прошлог века, све до данас, бар статистички, суштински променила: 95 одсто становника Србије данас изражава своје конфесионално порекло, премда је конвенционално религиозно између 60 и 70 процената. Атеиста сада декларативно има само пет одсто, а половина испитаника верује у бога. Па иако су проценти оних који редовно иду на литургију, посећују цркву, моле се у богомољи и код куће, посте пред црквене празнике, редовно читају верску литературу – вишеструко нижи од већ поменутих, општа ревитализација религијских идеја, јавна улога конфесија, њихова политичка (зло)употреба, знатно су допринеле да се религијска ситуација у Србији може окарактерисати као десекуларизација друштва. Потпуно супротно подацима од пре 30 година, млади су религиознији од својих родитеља, градска религиозност је видно узнапредовала, образовани су приближно религиозни као и необразовани, мушкарци као и жене. Обим те десекуларизације, у односу на период социјализма, такав је да се искристалисало гледиште по коме је у Србији последњих година на делу клерикализација друштва.

Свакако да има елемената који указују на далеко тешњу везу цркве и државне власти у Србији данас него јуче. Црква је постала једна од темељних институција савременог српског друштва, а религија православља тотална чињеница и надсвођујућа духовна вредност у трагању Срба за својим изгубљеним идентитетом. Ипак, ради терминолошке коректности, повећан утицај цркве на друштво и чвршћу везаност људи за религију и цркву социолошки је тренутно исправније означити процесом десекуларизације. Наиме, клерикализација друштва доведена до својих крајњих граница је заправо контрасекуларизација коју је тешко замислити не само у Европи него и у данашњој Србији.