За фармере нема кризе

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Фарма „Хоумстед” – у слободном преводу „домаћинство” – налази се око 40 километара западно од центра Вашингтона. До ње се стиже магистралом Ривер роуд, која прати реку Потомак и са чије обе стране су највећим делом раскошне куће са великим травњацима у стилу оних које се виђају у ТВ серијама о америчким богаташима.

Магистрала се, после тридесетак километара, изненада завршава, нудећи опцију да се скрене на ужи друм, лево или десно. Следећи мапу, скренуо сам лево, а мало потом, до одредишта, пратећи путоказе, стигао споредним путем, прво кроз шуму, а затим кроз обрађена поља.

На фарму се улази кроз широку капију и убрзо долази до паркинга на којем је у прошлу недељу већ било више од стотину аутомобила. После урбаног Вашингтона, поглед на валовити предео Мериленда, суседне федералне државе, пријао је оку. Правилни редови плантажно засађених и уредно одржаваних стабала, земља под кукурузом, сојом, купинама… Са десне стране су економске зграде, много машинерије. Централно место заузима покривена пијаца са десетак тезги.

Мноштво посетилаца, међу којима је и пуно деце, шета се около, застаје поред невеликих обора са козама, дивокозама, овцама и кокошкама – мини зоо-врт за урбане – или једноставно ужива у природи. Трактор са специјалном приколицом има улогу „шатла” који муштерије одвози до воћњака и купињака и одатле их, са напуњеним гајбицама, враћа.

Сви викенди су овде овакви, сем оних зимских, мада је капија отворена и радним данима. Породице долазе да купе воће и поврће, да уживају у прилици да сами уберу оно што ће појести – и да се релаксирају у шетњи на чистом ваздуху.

За оне којима није до шетње, свежа роба је на тезгама. Парадајз, црвени, жути или онај у облику шљиве, овде кошта 2,90 долара за фунту (450 грама, што кад се прерачуна износи око 450 динара за кило, слично као и у самопослузи). Млад кромпир је нешто јефтинији: 1,60 долара, опет за фунту, осредња главица купуса је 3,50, млади лук 1,90…

Ово је иначе једно од најстаријих пољопривредних имања у овом делу Америке и породична традиција. „Хоумстед” је основан још 1763, када је Џејмс Алнат купио 300 хектара земље дуж Сенека крика, локалног потока.

Фарма се данас простире на 90 хектара и њен власник је Бен Алнат. Пре тога, газда је пуних шест деценија био његов отац Бенони (умро је 2007, у 90. години и „ин меморијам” му је објављен у „Вашингтон посту”).

„Породична традиција ће бити настављена”, каже ми домаћин, који се у „карго” кратким панталонама, са сандалама на ногама и шеширом на глави, креће између тезги, поразговара са сваком муштеријом, уклања испражњену амбалажу…

Бен Алнат има два сина, оба завршавају колеџе, али ће само један остати на имању – као што је то учинио он, као један од петорице синова, кад је његов отац проценио да треба да се повуче још 1990. Други приводи крају студије књиговодства, и отићи ће у финансијске професионалце.

На питање како изгледа живот на фарми, одговара онако како сам и очекивао: „Сваки дан је радни дан”. И он је похађао колеџ, проучавао пејзажну архитектуру, па је на неки начин квалификован – да се бави земљом и оним што расте на њој.

Упознаје ме потом са Рикардом, младим Мексиканцем, једним од петоро који („са визама”, наглашава) сваке године долазе овде као сезонци, да би помогли око сетве или бербе и кући се врате са нешто уштеђених долара. Само два радника су стално запослена, а у овим приликама, за викенд, понеку дневницу зарађују и младе девојке и жене из околине.

Да ли је само менаџер и надзорник, или се и сам прихвати посла. „Рикардо и његови су већ искусни, па не треба да их надгледам, али сам наберем око сто гајби парадајза… Не могу само да будем посматрач.”

Исплати ли се бити фармер данас у Америци? Разговор о овој теми је својеврсна лекција о економији пољопривреде овде. Годишњи приход „Хоумстеда” је око милион долара, али, како објашњава Бен, „наш порески систем је такав да не желите да се у књигама појави профит, па купујете нове тракторе… Стално се инвестира”.

„Од мене веће плате имају полицајци и просветари, али зарађујем довољно да синови похађају колеџ, да и супруга (која је „финансијски мудрац”, брине о рачунима и књиговодству фарме) и ја добро живимо. Сада, када синови дипломирају, моћи ћемо нешто и да уштедимо”.

Син који је одабрао фарму неће, међутим, одмах преузети посао. Са 59 година Бен се осећа још способним, требаће време и да наследник нешто практично научи, али „доћи ће време да и ја узимам лекове и више спавам”.

Да ли фарму погађа стање у економији, која се споро опоравља од кризе? „Не баш”, објашњава овај домаћин. „Ја производим храну, а људи увек морају да једу.”

„Хоумстед” робу испоручује великом ланцу „фенси” самопослуга „Холфудс”, чије су муштерије углавном они пробирљиви, који траже квалитетну и по могућству „органски” произведену храну. Бен каже да се у том погледу придржава стандарда, али да се „у овој клими не може без прскања”.

Инспектори иначе редовно долазе и узимају узорке производа одавде, али на њима нису нашли ништа сем онога што је од пестицида и друге хемије у књигама евидентирано.

Утичу ли климатске промена на фарму? „Можда није у питању глобално загревање, али локално је свакако у току”, одговара Бен. Због тога је неопходно чешће заливање: на фарми су три језерцета и поток за ту сврху. Иако су на његовом имању, морао је да од државе тражи дозволу да користи ту воду. Не плаћа је, али не верује да ће тако остати још дуго, јер „држава има ту моћ да уводи порезе”.

Разговор завршавамо разматрањем актуелне политике. Бен, који је „склонији конзервативцима”, збивања у суседном Вашингтону наравно, прати, али према њима се, каже односи исто као и кад гледа хокеј. Пошто је врућа тема био заплет око задуживања и буџета, питам га за процену, да ли ће бити постигнут договор.

„Наравно, али неће се договорити раније него што буду морали. Све је то позориште. Ми сви добро знамо какви су политичари…”