Заборављени у чекаоници обећања

„Ево их опет политичари. За кога сада треба да гласамо? Ма какви избори, ово су новинари. Видиш да носе нотес и фотоапарат. Ма они су још гори. Стално нешто пишу а за то нико не мари”, домунђавају се људи у избегличком колективном центру у Крњачи док нас посматрају како обилазимо оронуле бараке у нади да ће неко од њих желети да каже како живе. Ако и има више о чему да се прича.

Како залазимо у насеље пешчаном стазом тако се станари повлаче у бараке, спуштају завесе преко трулих дрвених прозорских окна, позивају децу да се склоне са степеништа... Као да се плаше непознатих људи. Као да су неповерљиви и изморени.

„Доста нам је медија, политичара и обећања. Уколико неко закорачи у ово заборављено место, знамо да нешто треба. Засигурно нико не долази да помогне”, одговара бака нашим упитним погледима.

Има право. У колективном центру се ништа није променило скоро две деценије. Заправо јесте. Појело је време ове људе и њихове домове, ако се тако могу назвати дуге, сиве трошне бараке.

„Ми смо ничији. Немамо ништа. Проклињемо дан када смо се родили. Остављени смо овде да самујемо док нас живот не збрише с лица земље. Оног дана када смо остали без својих кућа, постали смо само бледа сенка. То је факат. Боље да нисмо живи изашли из родног града. Жао нам је само ове дечице. Без садашњости и будућности”, допуњују се избеглице, онако у пролазу, без жеље да застану и разговарају.

Тешко је отворити њихове душе, затрпане ратом, разарањима, крвљу најмилијих, затртим огњиштима. Немогуће је погледати их у очи и питати како живе, а не осетити истог трена стид да сви можда носимо бар делић кривице – јер су остављени да стравичну послератну тугу лече у условима недостојним човека. Скоро две деценије.

Рат дошао, однео им све што су створили, и отишао. Оставио им сећања, и ко је имао среће, целу породицу. С таквом нисмо имали среће да причамо, али смо видели доста усамљених старица, мушкараца у пуној снази без посла, самохраних мајки...

Некако се дојми да у женама има највише снаге. Чисте окућнице, шире веш, кувају, пеглају, играју се са дечицом.

„Вуче ме напред ова нејач”, показује тридесетчетворогодишња Дијана Шћепановић на своје четворо деце. Самохрана мајка, избеглица из Приштине. Без посла. Без помоћи.

– Најстарији има 14 година. Ометен је у развоју. Ћерка је шести разред, а двоје најмлађих овде сам родила. Требало би да иду у вртић, али су их одбили. Кад бих и нашла посао, не бих могла да радим. Ко ће о њима да брине? Живимо у десет квадрата. Ова просторија нам је све – показује Дијана собу у којој су смештени кревети, шпорет, орман, одећа, намирнице... Само фали ве-це.

– Ено га у бараци. Вила промаја му није равна. Како за колико породица? Заједнички ве-це за све, ко год хоће и колико год да нас има. А има ваљда око 110 породица, ко би га знао. Одлазе и долазе. Кажу да је највећи колективни центар престонице – укључује се у причу бака Драгиња Ивковић, пребегла 1995. године из хрватског Сиска. Живи са четрдесетседмогодишњим сином који годинама у потрази за послом добија „зваћемо те” обећања.

– Обећавају нам свашта, а понекад добијемо, уље, шећер, брашно, покварене краставце и војне конзерве паковане махом у ратно доба. Бацимо их псима, а они само омиришу. Кроз саламу коју нам деле за ручак можемо да пребројимо стабла у шуми. Много нас је старих и болесних, а немамо лекарску помоћ. Децу нема ко да одвезе у болницу. Ђаци похађају школе без уџбеника – прича Милица Ђоровић, избеглица с Косова и мајка четворо деце.

Пристижу жене, чују жалопојке комшиница па желе да проговоре, надајући се да ће тако нешто учинити за своје наследнике. Моле да се на овај начин обрате председнику Тадићу.

– Зовемо га у име наше деце. Желимо да дође, да га видимо и разговарамо. Нико други не треба да нас обилази. Више никоме ништа не верујемо – гласне су самохране мајке које позивају политичаре да виде где живе, а потом им кажу да ли би из ових услова подстицали жене да рађају.

Љиљана Перовић