Zaboravljeni u čekaonici obećanja

„Evo ih opet političari. Za koga sada treba da glasamo? Ma kakvi izbori, ovo su novinari. Vidiš da nose notes i fotoaparat. Ma oni su još gori. Stalno nešto pišu a za to niko ne mari”, domunđavaju se ljudi u izbegličkom kolektivnom centru u Krnjači dok nas posmatraju kako obilazimo oronule barake u nadi da će neko od njih želeti da kaže kako žive. Ako i ima više o čemu da se priča.

Kako zalazimo u naselje peščanom stazom tako se stanari povlače u barake, spuštaju zavese preko trulih drvenih prozorskih okna, pozivaju decu da se sklone sa stepeništa... Kao da se plaše nepoznatih ljudi. Kao da su nepoverljivi i izmoreni.

„Dosta nam je medija, političara i obećanja. Ukoliko neko zakorači u ovo zaboravljeno mesto, znamo da nešto treba. Zasigurno niko ne dolazi da pomogne”, odgovara baka našim upitnim pogledima.

Ima pravo. U kolektivnom centru se ništa nije promenilo skoro dve decenije. Zapravo jeste. Pojelo je vreme ove ljude i njihove domove, ako se tako mogu nazvati duge, sive trošne barake.

„Mi smo ničiji. Nemamo ništa. Proklinjemo dan kada smo se rodili. Ostavljeni smo ovde da samujemo dok nas život ne zbriše s lica zemlje. Onog dana kada smo ostali bez svojih kuća, postali smo samo bleda senka. To je fakat. Bolje da nismo živi izašli iz rodnog grada. Žao nam je samo ove dečice. Bez sadašnjosti i budućnosti”, dopunjuju se izbeglice, onako u prolazu, bez želje da zastanu i razgovaraju.

Teško je otvoriti njihove duše, zatrpane ratom, razaranjima, krvlju najmilijih, zatrtim ognjištima. Nemoguće je pogledati ih u oči i pitati kako žive, a ne osetiti istog trena stid da svi možda nosimo bar delić krivice – jer su ostavljeni da stravičnu posleratnu tugu leče u uslovima nedostojnim čoveka. Skoro dve decenije.

Rat došao, odneo im sve što su stvorili, i otišao. Ostavio im sećanja, i ko je imao sreće, celu porodicu. S takvom nismo imali sreće da pričamo, ali smo videli dosta usamljenih starica, muškaraca u punoj snazi bez posla, samohranih majki...

Nekako se dojmi da u ženama ima najviše snage. Čiste okućnice, šire veš, kuvaju, peglaju, igraju se sa dečicom.

„Vuče me napred ova nejač”, pokazuje tridesetčetvorogodišnja Dijana Šćepanović na svoje četvoro dece. Samohrana majka, izbeglica iz Prištine. Bez posla. Bez pomoći.

– Najstariji ima 14 godina. Ometen je u razvoju. Ćerka je šesti razred, a dvoje najmlađih ovde sam rodila. Trebalo bi da idu u vrtić, ali su ih odbili. Kad bih i našla posao, ne bih mogla da radim. Ko će o njima da brine? Živimo u deset kvadrata. Ova prostorija nam je sve – pokazuje Dijana sobu u kojoj su smešteni kreveti, šporet, orman, odeća, namirnice... Samo fali ve-ce.

– Eno ga u baraci. Vila promaja mu nije ravna. Kako za koliko porodica? Zajednički ve-ce za sve, ko god hoće i koliko god da nas ima. A ima valjda oko 110 porodica, ko bi ga znao. Odlaze i dolaze. Kažu da je najveći kolektivni centar prestonice – uključuje se u priču baka Draginja Ivković, prebegla 1995. godine iz hrvatskog Siska. Živi sa četrdesetsedmogodišnjim sinom koji godinama u potrazi za poslom dobija „zvaćemo te” obećanja.

– Obećavaju nam svašta, a ponekad dobijemo, ulje, šećer, brašno, pokvarene krastavce i vojne konzerve pakovane mahom u ratno doba. Bacimo ih psima, a oni samo omirišu. Kroz salamu koju nam dele za ručak možemo da prebrojimo stabla u šumi. Mnogo nas je starih i bolesnih, a nemamo lekarsku pomoć. Decu nema ko da odveze u bolnicu. Đaci pohađaju škole bez udžbenika – priča Milica Đorović, izbeglica s Kosova i majka četvoro dece.

Pristižu žene, čuju žalopojke komšinica pa žele da progovore, nadajući se da će tako nešto učiniti za svoje naslednike. Mole da se na ovaj način obrate predsedniku Tadiću.

– Zovemo ga u ime naše dece. Želimo da dođe, da ga vidimo i razgovaramo. Niko drugi ne treba da nas obilazi. Više nikome ništa ne verujemo – glasne su samohrane majke koje pozivaju političare da vide gde žive, a potom im kažu da li bi iz ovih uslova podsticali žene da rađaju.

Ljiljana Perović