Загађење и решење

Још 2001. године Мисија ОЕБС-а, тада у СРЈ, започела је кампању за израду новог закона о животној средини и за формирање ресорног министарства. Кампања је имала назив "Загађење захтева решење" и један од начина којим су грађани били мобилисани да активно учествују биле су разгледнице са мотивима из Србије. Панчево је имало своју.


Четрнаести новембар 2006. године остаће упамћен као дан када је у том граду, први пут у мирнодопским условима, сиренама означена хемијска опасност. Можда ће овај датум једном постати дан борбе за очување животне средине у Србији, али ове године, тог дана, локална управа послала је очајнички сигнал да је стање у овом банатском граду на ободу Београда – неодрживо. Петрохемијски комплекс заједно са постројењима за прераду нафте, од самог почетка свог рада тихо трују Панчевце, али то шездесетих година, па и касније није било питање о коме се расправљало. Индустријска зона је и онда и сада запошљавала највећи број радно способних житеља града и околине, па је степен толеранције локалног становништва одувек био веома висок, упркос чињеници да је проценат деце која има астму један од највиших у земљи. Уосталом, ни дан-данас у Панчеву не постоји озбиљан невладин сектор у области заштите животне средине.

Постројења у јужној индустријској зони подигнута су на плодној банатској земљи у непосредној близини града, потпуно запостављајући погубно негативне ефекте таквог решења, како на становнике тако и на земљорадњу, квалитет земљишта, ваздуха и воде, али и природу у целини. Поред тога што су постројења у великој мери већ амортизована, технологија прераде сасвим сигурно није најновија, а део комплекса је оштећен током бомбардовања, квалитет сирове нафте често је неадекватно низак. Процес прераде, складиштења и претакања нафте и њених деривата обавља се по застарелим стандардима, а том приликом емитују се недопустиво велике количине загађивача. У комбинацији са "вишом силом", односно временским условима, Панчевцима остаје да пуштају сирену.

С друге стране, наслеђе социјалистичке привреде довело је до потпуног апсурда када су у питању надлежности и одговорности институција државе, покрајине и локалне самоуправе. Фабрике су у власништву државе, дакле држава би морала о њима да води рачуна. Управљање постројењима за прераду нафте врши Министарство за рударство и енергетику, а петрохемијским комплексом, који је са нафтном индустријом повезан цевоводима, руководи Министарство привреде. Надзор над тим постројењима врши држава, тј. управа за животну средину при Министарству за науку и животну средину. По омнибус закону, то би требало да ради Покрајински секретаријат за заштиту животне средине и њихова инспекција, али то они не чине јер је за време претходне владе потписан Меморандум између тадашњег Министарства за животну средину и одговарајућег Покрајинског секретаријата, о изузимању шест објеката са територије аутономне покрајине (у које спадају и два у Панчеву) из надлежности Војводине. Али меморандум није закон и обавеза остаје покрајинска. Контролу вода и по омнибус закону врши република, односно Министарство пољопривреде и његова управа за воде. Дакле, држава загађује, држава контролише. Коначно, загађење се дешава "на локалу", а локална инспекција нема надлежности над постројењима. Локална управа ангажује своју полицију и ватрогасце ако би дошло до пожара, али се ту завршава могућност интервенције локалне извршне власти. Општина може да мери и да упозорава, али кривичну пријаву може да подигне, истини за вољу општински тужилац али на захтев, сада већ не више локалног већ покрајинског, односно, како у пракси видимо, републичког инспектора. Вероватно је зато у априлу 2005. потписан Протокол о сарадњи на решавању питања у вези са животном средином у Панчеву. Потписници су општина и фабрике из јужне индустријске зоне, а Протоколом се заклињу на сарадњу и размену информација.

Очигледан је хаос у коме страдају грађани. Да би се клупко распетљало, потребно је уложити огромна средства у реновирање и рехабилитацију постројења. Но, због промена влада, није било одговарајуће политичке решености, јер је то процес који кошта и траје па су очи упрте у неке нове власнике. По закону о приватизацији, онај ко купује државну имовину, дужан је да спроведе све мере заштите животне средине од тренутка стицања власништва. Држава, с друге стране, на себе преузима обавезу ремедијације свих штета насталих до тренутка продаје. Звучи добро, али не функционише увек. Држава прода фабрику, нови власник преузме обавезу увођења мера, али држава не одради свој део који претходи тим обавезама. Држава неће сама себе да тужи и све је "lege artis", а стање остаје исто или чак и горе.

Апсолутно је неопходно да се сви постојећи закони у потпуности и крајње ефикасно спроводе. Пoтребно је донети нове и применити постојеће прописе, ојачати и интегрисати инспекцијске службе и инсистирати на независном судству. Грађанска удружења имају пресудну улогу у мобилизацији свих у сталном инсистирању да се заштите, према Уставу, људска права на здрав живот и здраву животну средину. На тај начин ће се заједничка свест подићи на критични ниво који ће омогућити пуну правну заштиту сваког појединца, слободан приступ еколошким информацијама и могућност учешћа грађана у процесу доношења одлука. Другим речима, неопходно је јасно дефинисати надлежности, одговорности, обавезе и права и стриктно их се придржавати. Тако би бар требало да буде у правној држави.

Директор Сектора за економска питања и политику животне средине Мисије ОЕБС-а у Србији (ставови изражени у овом тексту припадају искључиво аутору и не одражавају нужно и ставове ОЕБС-а)