Медаља са једне стране

Одговори на питање „кога (шта) држава фаворизује у култури” могли су да буду и другачији – да су учесници у данас завршеној анкети били представници државе и локалних самоуправа. Они би, вероватно, акценат ставили на неке сасвим друге аспекте положаја културе код нас. Представника државе и локалних самоуправа у анкети, међутим, није било, јер се испоставило да „баш ових дана” „нису у могућности” да у томе учествују. Што се, и иначе, у медијима дешава: представници јавих служби нерадо учествују у јавним расправама, тако да су и наше анкете често једностране – говоре о томе шта неко очекује од државе, док сами „извођачи радова”, тј. чувари каса ћуте.

Поклопило се и да су одговори на питање „кога (шта) држава фаворизује у култури” објављивани у време два крупна политичко-безбедносна догађаја. Реч је о хапшењу Горана Хаџића и о сукобима на административним пунктовима Јариње и Брњак. Узбуђења поводом тих догађаја била су тако велика да су могла да послуже и као одговарајуће илустрације за то у којим околностима наши уметници раде и опстају. Српска транзиција је, кажу они тим поводом, специфична, често окренута проблемима елементарне безбедности становништва, па и заштите оних који су изван правних домашаја државе. У таквим условима разговори о култури често доспевају у други план.

Један од учесника у серији приметио је и то да култура у условима транзиције у Србији није добила идентитетски значај, за разлику од њеног статуса у другим земљама на подручју бивше Југославије. Те друге земље су, управо у жељи да што више улажу у конституисање сопственог идентитета, више улагале и у културу, док је овде одсуство „идентитетског доказивања” довело и до тога да неке од најзначајнијих националних културних институција (музеји) – већ годинама не раде. Тако се, међутим, у друштву ствара уверење да је култура нешто без чега се може, поготово ако то „нешто” има „оправдавајуће околности” – у „неисплаћеним пензијама”, „све већем броју народних кухиња”, „нерешеном проблему избеглица” итд.

Уметници не само да су свесни ових околности, него су и њихове директне жртве: треба само на једном месту прикупити податке о броју самосталних уметника, чланова УЛУС-а, УЛУПУДС-а, УКС-а, СКД-а, УДУС-а, УФУС-а, УМУС-а итд., па се у то уверити. Реч је можда и о неколико хиљада уметника који живе искључиво од свог уметничког рада „на тржишту којег нема” (само УЛУС и УЛУПУДС имају 1.100 регистрованих самосталних уметника). Држава им је обезбедила здравствено и минималну основицу за пензионо осигурање, али све остало зависи од њиховог стваралачког рада и укупног односа друштва према култури и уметности. У анкети је неколико пута поменута чињеница да се тај однос исказује кроз буџетски проценат издвајања за културу и да је он „међу најнижима у Европи”.

Фаворизује се, с друге стране, такозвана комерцијална култура, разни сабори зачињени масовним посетама и потрошњом ића и пића. Регистровано је да локална самоуправа, чак, финансијски помаже ове комерцијалне манифестације, док локални органи у тзв. унутрашњости самосталним уметницима не уплаћују средства за здравствено осигурање и ПИО, иако их закон на то обавезује. Зато наши уметници пријављују свој боравак у Београду; главни град та средства уплаћује, уметници су, формално, његови становници, али стварно живе и раде у неким мањим градовима – онима који јадикују над проблемом метрополизације.

Утисак је да уметнике веома иритира и државно фаворизовање неких колега на основу њихове политичке припадности. Реч је о веома уском слоју људи, али то фаворизовање у уметности има специфичну тежину, јер вануметничка мерила постају мера за вредновање уметника и уметности.