Medalja sa jedne strane

Odgovori na pitanje „koga (šta) država favorizuje u kulturi” mogli su da budu i drugačiji – da su učesnici u danas završenoj anketi bili predstavnici države i lokalnih samouprava. Oni bi, verovatno, akcenat stavili na neke sasvim druge aspekte položaja kulture kod nas. Predstavnika države i lokalnih samouprava u anketi, međutim, nije bilo, jer se ispostavilo da „baš ovih dana” „nisu u mogućnosti” da u tome učestvuju. Što se, i inače, u medijima dešava: predstavnici javih službi nerado učestvuju u javnim raspravama, tako da su i naše ankete često jednostrane – govore o tome šta neko očekuje od države, dok sami „izvođači radova”, tj. čuvari kasa ćute.

Poklopilo se i da su odgovori na pitanje „koga (šta) država favorizuje u kulturi” objavljivani u vreme dva krupna političko-bezbednosna događaja. Reč je o hapšenju Gorana Hadžića i o sukobima na administrativnim punktovima Jarinje i Brnjak. Uzbuđenja povodom tih događaja bila su tako velika da su mogla da posluže i kao odgovarajuće ilustracije za to u kojim okolnostima naši umetnici rade i opstaju. Srpska tranzicija je, kažu oni tim povodom, specifična, često okrenuta problemima elementarne bezbednosti stanovništva, pa i zaštite onih koji su izvan pravnih domašaja države. U takvim uslovima razgovori o kulturi često dospevaju u drugi plan.

Jedan od učesnika u seriji primetio je i to da kultura u uslovima tranzicije u Srbiji nije dobila identitetski značaj, za razliku od njenog statusa u drugim zemljama na području bivše Jugoslavije. Te druge zemlje su, upravo u želji da što više ulažu u konstituisanje sopstvenog identiteta, više ulagale i u kulturu, dok je ovde odsustvo „identitetskog dokazivanja” dovelo i do toga da neke od najznačajnijih nacionalnih kulturnih institucija (muzeji) – već godinama ne rade. Tako se, međutim, u društvu stvara uverenje da je kultura nešto bez čega se može, pogotovo ako to „nešto” ima „opravdavajuće okolnosti” – u „neisplaćenim penzijama”, „sve većem broju narodnih kuhinja”, „nerešenom problemu izbeglica” itd.

Umetnici ne samo da su svesni ovih okolnosti, nego su i njihove direktne žrtve: treba samo na jednom mestu prikupiti podatke o broju samostalnih umetnika, članova ULUS-a, ULUPUDS-a, UKS-a, SKD-a, UDUS-a, UFUS-a, UMUS-a itd., pa se u to uveriti. Reč je možda i o nekoliko hiljada umetnika koji žive isključivo od svog umetničkog rada „na tržištu kojeg nema” (samo ULUS i ULUPUDS imaju 1.100 registrovanih samostalnih umetnika). Država im je obezbedila zdravstveno i minimalnu osnovicu za penziono osiguranje, ali sve ostalo zavisi od njihovog stvaralačkog rada i ukupnog odnosa društva prema kulturi i umetnosti. U anketi je nekoliko puta pomenuta činjenica da se taj odnos iskazuje kroz budžetski procenat izdvajanja za kulturu i da je on „među najnižima u Evropi”.

Favorizuje se, s druge strane, takozvana komercijalna kultura, razni sabori začinjeni masovnim posetama i potrošnjom ića i pića. Registrovano je da lokalna samouprava, čak, finansijski pomaže ove komercijalne manifestacije, dok lokalni organi u tzv. unutrašnjosti samostalnim umetnicima ne uplaćuju sredstva za zdravstveno osiguranje i PIO, iako ih zakon na to obavezuje. Zato naši umetnici prijavljuju svoj boravak u Beogradu; glavni grad ta sredstva uplaćuje, umetnici su, formalno, njegovi stanovnici, ali stvarno žive i rade u nekim manjim gradovima – onima koji jadikuju nad problemom metropolizacije.

Utisak je da umetnike veoma iritira i državno favorizovanje nekih kolega na osnovu njihove političke pripadnosti. Reč je o veoma uskom sloju ljudi, ali to favorizovanje u umetnosti ima specifičnu težinu, jer vanumetnička merila postaju mera za vrednovanje umetnika i umetnosti.