Инспиришу само ударници и родољуби

ЗАЈЕЧАР – Београдског универзитетског професора у пензији др Драгољуба Петровића, историчара и правника по струци, срели смо ових дана у родном му Књажевцу, где Гимназија, чији је ђак био, слави 135. годишњицу постојања.

Придружио се бившим рударима, бивших књажевачких угљенокопа, на представљању књиге "100 година борског рударства" Божина Јовановића, њиховог дугогодишњег руководиоца. И Јовановић је бивши ђак књажевачке Гимназије, а велику књигу – на око 700 страница великог формата, четврту таквог обима у последњих десет година – сачинио је средином девете деценије свог ударничког живота, а коаутор је био Миодраг Ђурђевић, борски новинар у пензији.

За Крајину у Србији

– Сада имам времена да чиним више за Тимочку крајину и њену традицију као члан Удружења Тимочана и Крајинаца и као један од бивших председника Удружења – каже професор Петровић. – књига Божина Јовановића и Миодрага Ђурђевића о Борском комбинату бакра је, без сумње, велики допринос афирмацији тимочке традиције, баш као што је у том рангу и књига бившег "Политикиног" новинара Јеврема Дамњановића "Завичајна књига Тимочана и Крајинаца". Обе су се појавиле управо на 80. годишњицу Удружења.

Иницијатор оснивања Удружења био је Књажевчанин Русомир М. Јанковић, некадашњи судија Апелационог суда у Београду, а у најужем руководству нашао се и Миомир Миленовић, уредник "Политике" у првој години Првог светског рата, син свештеника из Злота код Бора и комита у младости на Косову и у Македонији. Професор Драгољуб Петровић, изузетан познавалац тимочке прошлости, каже да су ударништво и родољубље од самог почетка одликовали чланове Удружења. Сваки сепаратизам био им је стран. Борили су се за своју Тимочку крајину у својој Србији, а не као неки данас који позивајући се, тобоже, на традицију старог Удружења, повлађују свим националистима и сепаратистима. Неки нови лидери сада, наводно, бране Тимочку крајину од Београда, обећавајући јој "светлу будућност" у будућим напредним еврорегионима, мимо погубног утицаја "политичких дахија из Београда".

– Таква политикантска "обећања" су опасна и заводљива за лаковерне – каже Драгољуб Петровић. – Немају ама баш никакве везе са намерама родоначелника нашег Удружења, нити са оним што је записао Русомир Јанковић. А записао је, а затим је то Скупштина Удружења и усвојила, да се Тимочани и Крајинци удружују "за своје добро и добро своје целине и целе наше земље". И записао је да ово Удружење није партијско већ такво које на заједничкој платформи прогреса окупља "све родољубе који у свом срцу носе љубав према завичају, у уједињеној отаџбини..."

Пoстављено на здраве темеље, Удружење Тимочана и Крајинаца одолевало је разним искушењима. У Београду се око њега данас окупља више од 70.000 људи који потичу из Тимочке крајине. Професор Петровић подсећа да је новинар Јеврем Дамњановић у својој књизи описао око 2.000 знаменитих Тимочана, оних што својим делом могу бити узор и будућим нараштајима. Одавно су и изван граница Србије многи познати.

Рад и ученост, а не рат

– За све њих Србија је била испред сваке "обећане Европе", а њихова Тимочка крајина никада није смела бити злоупотребљавана зарад којекаквих лидерских и других амбиција – каже професор Петровић. – Шта то значи ако неко данас оснује партију са називом "Живим за Крајину" па се при том позове на традицију Удружења Тимочана и Крајинаца, а у исто време пропагира како тимочке "новце" треба заштитити од "београдских дахија".

То је, вели професор Петровић, очит покушај да се манипулише историјом и људима који су волели и Крајину и Србију. Замислите шта би на све то рекао Милош Обреновић који је све чинио да Тимочку крајину чвршће веже за Србију, или др Миливој Петровић, који је скочио у Саву, код Чеврнтије, септембра 1914. године, да би после пораза 13. пешадијског пука "Хајдук Вељко" спасао пуковску заставу. Скочио је у Саву, као што би скочио у Тимок или било коју другу српску реку.

Ипак, професор Петровић радије прича о раду и ударницима. За њега су ударници Борског комбината бакра, између педесетих и осамдесетих година прошлог века, најбољи пример праве тимочке традиције. Онакви какви су описани у књизи Божина Јовановића. Када је изабран за председника Удружења Тимочана и Крајинаца, у марту 1991. године, др Драгољуб Петровић је изјавио: "Рад, а не рат је наше стремљење".