Мали маневарски простор

И политички аналитичар Ђорђе Вукадиновић мисли да је усвајање скупштинске декларације био неопходан потез.

„Чак је то требало учинити и раније, чим се видело да неспоразум око царинских печата заправо представља увертиру у нешто много веће, покушај да се оствари намера власти у Приштини да запоседну и потпуно контролишу север Косова“, каже он.

А текст усвојене резолуције је, како каже, врло добро избалансиран и потпуно је јасно зашто је добила подршку тако великог броја посланика. Он, међутим, истиче да се показало да у српском парламенту, као и у српској јавности, нема ни издалека једногласности када је Косово у питању, а каква иначе постоји у Приштини међу косовским Албанцима.

„Али, ја нисам сигуран да је баланс који је постигнут у резолуцији постојао и у председниковом говору, који је, вероватно, у жељи да одговори на примедбе које су се чуле у току дебате у Скупштине, можда пренагласио миротворство и пацифизам који, без обзира на то што може да завређује поштовање као интелектуални или морални став, тешко може да буде упутство за акцију и за решавање проблема у овој конкретном конфликту који имамо“, каже Вукадиновић.

Наши саговорници, иначе, мисле да није могућно проценити да ли постоји могућност да ситуација на терену буде враћена у пређашње стање. „Мислим да Приштина тај корак не би преузела без консултација с Вашингтоном, па и с Бриселом. И, зато, кад ти начиниш такав корак, мислим да су јако мале шансе да се стање врати на пређашње“, наводи Прибићевић.

Подсећајући да су Албанци и после погрома 17. марта 2004. били награђени почетком преговора и да су после једностраног проглашења независности такође били награђени, Вукадиновић каже да се можемо прибојавати да ли је захтев за повратак у пређашње стање реалан, „али Србија свакако мора да инсистира на томе пре договора о било чему другом“.

Мишљења да је одлука Скупштине била логичан корак и да можда неће битно утицати на ситуацију на Косову, али ће утицати на то да не дође до још дубљих подела на српској политичкој сцени, Предраг Симић, професор Факултета политичких наука, наглашава да Србија мора да покушава да мирним решењем и дијалогом пронађе решење и да се, у супротном, може наћи у врло непријатној ситуацији.

„Наш став мора бити враћање на пређашње стање. У овом тренутку и неке од великих сила у то верују, иако морам да признам да је ова криза била врло необична зато што су се о њој амбасадори истих земаља у Београду и Приштини изражавали уз доста велике разлике“, каже Симић.

Подсетимо, најављено је да ће Роберт Купер, који посредује у дијалогу, почетком ове недеље посетити Београд и Приштину с поруком да је дијалог једино решење за тренутну ситуацију на Косову. С друге стране, премијер Косова Хашим Тачи тврди да „у било којим околностима и ни по коју цену нема повратка на старо“. Шта, онда, Купер може да учини у таквој ситуацији?

„Ништа посебно. Оно што ће Купер рећи јесте наставак дијалога на који ми просто морамо да идемо због наших интереса. Једноставно, прећи ће се преко тога што су Албанци урадили, као да се то није десило“, сматра Прибићевић.

Ни Вукадиновић не очекује много. Верује да ће се тражити неки договор, макар провизорни, о царинском спору, уместо компромиса у којем би се стање вратило на почетно, а онда у перспективи нашао договор за тај спор. „То ће се вероватно учинити тако да Албанци не буду награђени, али да се ипак једним делом изађе у сусрет њиховим захтевима и њиховим предлозима у вези с царинама“, каже он и додаје да није било одлучности, рекције и самоорганизовања Срба на северу Косову и Метохије, косовске власти би контролисале читав овај простор, што им је био циљ.

Наглашавајући да је „крајње време да Купер дође, јер од њега је све и почело“, Симић истиче да актуелну кризу „није изазавао Борко Стефановић, тиме што је отказао одлазак у Брисел“, већ да Купер није уложио додатни напор да се ставови приближе, чиме је практично отворена ова криза. „Европска дипломатија у великој мери изазвала ову кризу“, закључује он, надајући се да излазимо из једног периода у којем су се многе ствари дешавале ван било какве контроле.