Афере слаб изборни адут

Иако je још на самом почетку, ова предизборна кампања, по мишљењу многих аналитичара, биће једна од најоштријих и најпрљавијих предизборних битки. Од изборних резултата, према њиховим проценама, зависиће не само то ко ће формирати нову владу, већ ће они умногоме одредити позицију странака у дужем временском периоду. Да су у праву потврђују и последње оптужбе о наводној повезаности са земунским криминалним кланом које су размениле Демократска странка и Српска радикална странка.

И председник Јединствене Србије Драган Марковић Палма (на листи коалиције ДСС-НС) најавио је да ће ускоро обелоданити компромитујуће податке, како каже за наш лист, чим његови инсајдери прикупе документацију, о Драгољубу Мићуновићу и Драгану Шутановцу, такође високим функционерима ДС-а.

Многе од ових оптужби вероватно никада неће бити доказане на суду а, што је још горе, ни надлежни органи не показују претерано интересовање да све те наводе проверавају. То је показала пракса из претходних предизборних кампања. Један од разлога је и то што се функционери странака ретко одлучују да своја сазнања прво доставе надлежним државним органима, па тек ако њихова реакција изостане, о томе обавесте јавност. С друге стране, полиција и правосуђе тако имају алиби да кажу да немају капацитете да утврђују истинитост баш сваке оптужбе објављене у медијима. Тако, грађани остају ускраћени за податак шта је од изнетих оптужби тачно, а шта клевета.

Питање је и да ли су они који оптужбе износе, те компромитујуће податке случајно добили баш уочи избора (и од кога), или су за њих знали одраније, али су чекали подесан тренутак за њихово објављивање. А природа неких од оптужби је таква да су, ако су тачне, странке те податке могле да добију само из безбедносних структура, што опет отвара питање да ли људи из тих структура прикупљају податке о криминалним радњама како би починиоце судски процесуирали, или да би их користили за манипулацију у политичке сврхе.

Извлачење из фиока компромитујућих података по неку личност или партију баш уочи избора Владимир Вулетић, социолог, објашњава тиме што између странака постоји прећутни споразум о ненападању, јер нема готово никога без "путера на глави". Када, пак, Пандорина кутија буде отворена, онда се те непроверене или полупроверене информације пласирају као аргументи.

– Већина политичких странка се није на најбољи начин припремила за ове изборе, нема шта ново да понуди бирачима, а без јасне политичке идеје и циља у који и сами верују једноставно се окрећу негативној кампањи, оптужујући другога – објашњава Вулетић.

Отварање нових и подсећање на старе афере у претходним предизборним кампањама показало се ипак као један од рецепата за успех. Уосталом, владајућа коалиција је дошла на власт управо критикујући претходну владу због афера (Колесар, Јањушевић, Рашета...), којих се данас готово нико и не сећа.

Међутим, нова власт не само да није остала имуна на ову бољку, већ се у протекле три године број афера вишеструко увећао. Истина, неке од њих је управо сама власт отварала.

Тако је лидер Г17 плус и дојучерашњи министар финансија Млађан Динкић за уговор о набавци војне опреме у количинама које су далеко премашиле потребе Војске СЦГ са бизнисменом Милетом Драгићем тврдио је да је реч о пљачки столећа, а тадашњи министар одбране Првослав Давинић, кога је на ту функцију предложио управо Г17 плус, остао је без посла и препуштен је правосудним органима. Треба ли подсетити да епилог још није на видику.

Онда је избио скандал са закупом израелског шпијунског сателита. Главни актер је опет био Давинић.

У "афери Мобтел" министри Велимир Илић, Предраг Бубало и Млађан Динкић оптужили су породицу Карић за наводно наношење штете држави од око 700 милиона евра. Ипак, и поред тако тешких оптужби, Карић је ипак успео да побегне из земље.

Уследила је афера са кофером у којем се налазило сто хиљада евра наводно намењених вицегувернеру Дејану Симићу, па куповина гарнитуре шинобуса старих четврт века мимо Закона о јавним набавкама и троструко скупље него што су у сличном послу прошли Хрвати.

Иако су добро уздрмала јавност, ниједно од ових открића није добило коначан исход на суду, као што то вероватно неће бити случај ни са међусобним оптужбама радикала и демократа.

Случај генералног секретара владе Дејана Михајлова који је пред Специјалним судом признао да је саопштење у којем је у току кампање за председничке изборе 2004. године оптужио челнике ДС-а да знају ко је убио Ђинђића, само део политичке борбе и да за то нема никакво покриће, јединствен је у нашој судској и политичкој пракси.

Овога пута, политичари су се можда прерачунали јер најновија истраживања јавног мњења показују да ослањање на афере неће бити довољан адут у овој предизборној кампањи. Према речима Марка Благојевића, директора програма Цесида, њихово истраживање говори да више од 70 одсто грађана сматра да странке лажно оптужују једна другу. Неповерењу је, показују резултати овог истраживања, допринела управо чињеница да ниједна афера није до краја рашчишћена.

"То што се афере пласирају, али не добијају и епилог доводи у питање такав начин вођења кампање. То је у једном тренутку могло да има успеха код бирача, али како време протиче, а афере се не разрешавају показује се да таква кампања више нема ефекта", каже Благојевић.

Према речима Вулетића, крајњи ефекат производње афера је повећање броја апстинената – људи који не верују ниједној политичкој странци. Када дође до засићења, бирачи једноставно кажу "сви сте ви исти", објашњава он.

Чињеница је, међутим, да наши политичари не одустају од стратегије да што је више могуће оцрне политичке супарнике, а да мање говоре о сопственим програмима и резултатима. Директор Центра за проучавање алтернатива др Милан Николић каже да правила политичке игре не постоје.

– Ако уђете у негативну кампању, некога "олајавате", онда ће он вама да узврати истом мером. То се не исплати, осим ако немате изузетно јаке аргументе, па онда ваш противник не може ништа друго него да и сам измисли нешто. Негативне кампање штете и једнима и другима, и онима који их покрећу и нападнутима – каже Николић.

Адвокат Милош Тодоровић, доскора извршни директор Цесида, каже да онима који су изблаћени остаје само да поднесу кривичну пријаву за клевету.

"То је веома проблематично у Србији, јер сви они који клевећу углавном имају имунитет. Није пракса скупштине, односно Административног одбора да се имунитет одузима због кривичног дела клевете. Има много политичара који ће сасвим сигурно бити посланици, који су у позицији да клевећу колико год хоће и никада за то неће одговарати", каже Тодоровић.

Да апсурд буде већи, истиче Милан Николић, у горој позицији могу да се нађу они који су релативно "чисти", јер када политички противник не може ништа да "ископа" он ће посегнути за чистом лажи која може бити много гора, него што би икада била нека стварна афера. А доказивање невиности је у Србији дуг и мукотрпан процес.

-------------------------------------------------------------------------

Кога финансирају тајкуни

И кандидат за посланика Српског покрета обнове Даница Драшковић дала је ових дана допринос "подгревању" атмосфере у педизборној кампањи, оптуживши "такозване демократске странке" у Србији да их финансирају "тајкуни".

Драшковићева је за новосадски "Дневник" казала да је "јавна тајна" да шефови "тих странака" примају од 40.000 до 60.000 евра месечно "на руке" и од тога живе.

Она није прецизирала о којим странкама и о којим лидерима је реч. "Нека одговоре зашто се не боре против тајкуна, да ли су ту посреди приватни интереси, или желе да два човека буду власници Србије? И влада доноси одлуке које тајкунима одговарају, бар када је у питању економска област", казала је Драшковићка.

Није желела да прецизира на која два "тајкуна" мисли, али је казала да "та имена сви знају". Додала је да је реч о истим људима "који су били богати и у време Милошевића и постали још богатији у доба ове две владе". (Бета)