Кривац Бјековић

Прво су се радовали "гробари" кад је Црвена звезда заредом изгубила четири утакмице – две од Милана (квалификације за Лигу шампиона) и две од Либереца (квалификације за Уефа лигу). Сад ликују "цигани" после фудбалског шамара који су "црно-бели" добили прво у Тел Авиву (0:1), а прексиноћ и у Београду (1:4).

Београд је остао без Европе. Туга вечитих ривала је заједничка. Не само њихова, већ нашег, српског фудбала. Још један доказ какви су нам домаћи тренери, играчи, директори... Стална кукњава "срећа нам је окренула леђа" или "судије су против нас", више не пали. Ствар је јасна: фудбал, у овом случају Партизан, пао нам је на најниже гране.

Јадни Јахић

Време прошло: 29. септембар 2005. године израелски Макаби (Петах Тиква) победио је Партизан у Београду са 5:2! Сем оних кји су били на стадиону или гледати тв снимак, нико није поверовао у такав исход.

Партизану су се о главу "лупале тикве", тренер Владимир Вермезовић је стегао срце, поднео оставку и касније јавно рекао да му је најжалије што у свом мандату није победио Црвену звезду. Уместо Вермеовића дошао је и други Немац на кормило Партизана (први је био Лотар Матеус), али Јирген Ребер није ништа урадио. Дупла круна на домаћој сцени припала је комшијама, а за новог стратега ангажован је Миодраг Јешић, који је остао без посла у Софији.

Време садашње: 29. новембар 2006. године нови фудбалски земљотрес на стадиону у Хумској 1! Француски Оксер, чији је препознатљиви знак до скоро био легендарни тренер Ги Ру, прво је из Купа Уефа избацио ОФК Београд, а упркос добијеним анализама са Карабурме (читај: Крчмаревић), лекцију је очитао и "старијем брату" Партизану. Између та два успеха и Хрвате (Динамо) је бацио на плећа.

Ко је могао очекивати 1:4 са Оксером, нарочито после "поклон гола" голмана гостију Кола и вођства од 1:0?

Леп почетак, али и Сафет Јахић, који је поново стао на гол пошто се "исплакао" на Зиду плача после онако примљеног гола у дуелу са Макабијем. Ниједан тренер на свету таквом чувару мреже не би више указао поверење. Јахић је у дуелу са Оксером био још јаднији, мада голови иду на душу – тренеру Миодрагу Јешићу!

Опет пун промашај

Миодраг Јешић је на кормило Партизана дошао по други пут. Шансу му је поново указао директор Ненад Бјековић који у Партизану "ведри и облачи". Кд ангажовања Јешића обрадовао је и симпатеизере "црно-белих" да су и чланови управе подржали његов предлог!

То је обична маска. Као: да се у било ком нашем клубу код довођења тренера и играча питају "тамо неки углађени чланови, који су клуб доведени да дају неки динар, а не да воде стручну политику". Зар појединци, и то угледни људи из разних фирми, из Црвене звезде нису дигли сидро "пошто их нико ништа није питао".

Дакле, Бјековић је довео не само Јешића, бирао је и играче (доведен комплетан тим, највише из малих клубова, стигао и Бугарин Николов па га Јешић вратио назад!) и сад ће глава по други пут "бити одсечена Јешићу".

Истина, и он се мало више хвалио својим резултатима ("Нека ми кажу ко је победио Ливерпула и Леверкузен" или "Ми играмо боље од Звезде, само немамо среће", "Никад нећу признати пораз од ОФК Београда пошто је судија Вукадиновић судио по налогу Терзића"...).

Јешић је у Хумску стигао пред почетак сезоне. Ни у првом мандату (1999/2000) ништа није урадио. Партизан под његовим руководством остао је без оба трофеја, "црно-бели" су и сада на путу да "понове сличан подвиг".

Под Јешићевом командом од јула до септембра 1999. године чак четири евро-дебакла: Спартак (Москва) – Партизан 2:0, Партизан – Спартак (Москва) 1:3 и крај у квалификацијама за Лигу шампиона, па Партизан – Лидс (1:3, играно у Холандији), Лидс – Партизан 1:0.