Разбијање свих табуа

Барон Ханс Хајнрих Тисен-Борнемиса који је од свог оца 1947. наследио богату колекцију слика старих мајстора, тек почетком 1960-их почео је да набавља дела модерних сликара. Његова љубав према експресионизму настала је из интересовања за уметност коју су нацисти оксласификовали као "дегенеричну" и чија су дела за време своје владавине масовно уништавали. Изложба у музеју Леополд се отвара првим експресионистичким платном које је купио – "Младим паром" Емила Нолдеа.

Уметност као потреба

Током четири деценије, барон је успео да створи најбогатију приватну колекција уметничких дела на свету коју је 1993. откупила шпанска држава за 350 милиона долара. У мадридском музеју Тисен-Борнемиса чија је посебност та што допуњује колекцију слика старих мајстора из Прадо музеја и колекцију модерне уметности музеја Краљице Софије, налази се више од хиљаду уметничких дела, углавном уља на платну, која прате развој европског сликарства од 13. до краја 20. века.

Четири млада студента архитектуре Ернст Лудвиг Кирхнер, Фриц Блејл, Ерих Хекел и Карл Шмит-Ротлуф су 1905. у Дрездену основали уметничку групу Мост. Њихов циљ је био да се ослободе академског стила и друштвених ограничења на путу ка креативној слободи. Кирхнер је био централна фигура овог покрета коме су се 1906. придружили Макс Пехштајн и Емил Нолде, а неколико година касније и Ото Милер и Бохумил Кубиста. Њихова централна тема су постали пејсажи, слике природе према сопственим емоцијама. На стил покрета Мост су највише утицали Ван Гог и Фовисти. Паралелно са интересовањем за пејсаж, уметници су развили дубоку фасцинацију према уметности примитивних народа.

Примитивизам, који је више идеологија него естетички правац, до експресиониста је дошао мање екзотичнијим путем – преко дрезденског етнографског музеја. Експлорација уметности примитивних народа подразумевала је поједностављени језик изражавања који је нарочито очигледан у дуборезима и скулптурама поменутих уметника.

На првој изложби Плавог јахача одржаној у децембру 1911. у Минхену, приказано је 49 дела Блоха, Компендонка, Делонија, Кандинског, Јабленског, Марка, Матиса, Макеа, Русоа и других. Почетком фебруара 1912. серија кооперативних изложби се одржала у неколико већих немачких градова. Са избијањем Првог светског рата сви руски аутори су били принуђени да напусте Немачку, а Маке и Марк су погинули на фронту. Иако је група Плави јахач постојала јако кратко, испољила је велики утицај на развој уметности двадесетог века.

Од момента њеног настанка, боја није више коришћена за пресликавање реалности, већ осећања. Иначе, име "Плави јахач" потиче од илустрације Кандинског за корице истоименог алманаха из 1912. У додатку текстова из теорије уметности налазили су се и музичке скорови и слике које су демонстрирале паралеле између визуелне уметности, музике и књижевности. Хере Марк и Кандински нису оформили нови уметнички покрет са јасно дефинисаним статутима.

Апсурдност ратовања

Едвард Мунк је био први уметник који је раних 1890. формулисао прималне страхове и конфликте у редукованом и експресионистичком сликовном језику. Уз Ван Гога, Сезана и Гогена, претечама немачког експресионизма се сматрају француски Фовисти са њиховим интезивним палетама боја. Експресионисти су такође били инспирисани дуборезима Швајцарца Феликса Валотона и симплификацијом форме и ритмичким третманом површина графика у арт-нувоу, као и новим приступима у осликавању пејсажа група Нови Дахау и сликара окупљених око Ота Модерсона.

Експресионизам је разбио многе табуе и допринео другачијем схватању уметности – креативност потиче од унутрашње потребе за стварањем, а не ради естетике. Такође је први модерни правац који се хвата у коштац са апсурдношћу ратовања и великог националног поноса, истовремено показујући да су природа, урбана стварност и далеки светови од једнако велике важности за човечанство.

Изложба траје до 10. јануара 2007. године.