Рвачким захватом савладао вука

Косуриће код Краљева – Док су мештани маленог села Косурића, у близини Манастира Студенице, протеклог петка, 29. јула, најдубљим јутарњим сном спавали, у штали њихових комшија Милована и Миломира Пешића одвијала се права драма. Бранећи своје стадо оваца, а и сопствени живот, борила су се браћа са опасним незваним „гостом“, огромним снажним вуком, који је међу њихово стадо оваца сишао највероватније са падина планине Чемерно. И, упркос нападу на једног од власника стада, успели су да се одбране и савладају разјарену животињу, уз лакше повреде које је вук нанео Миловану Пешићу.

Без обзира на исказану храброст, о којој ових дана студеничким крајем кружи прича, они не желе публицитет у медијима, нарочито не „сликање за новине“. Ипак, после дужег убеђивања, Милован нам је објаснио шта се поменутог јутра збивало.

– Из сна ме пробудила необична лупњава у штали, која је од прозора собе у којој спавам удаљена тридесетак метара. Не слутећи шта је узрок, устао сам, отворио шталу, а када сам упалио светло, имао сам шта и да видим: читаво стадо од педесетак оваца, преплашено, све овце у једном углу простране штале, а вук једну управо дави, чељустима је ухватио за врат... – прича Милован.

Он нам је даље објаснио да је реаговао хитро, дохватио је прво шта му је при руци, отковао једну летву и кренуо према звери. Вук је, видевши опасност, пустио плен и брзином бега, час у један, час у други угао штале избегавао ударце. Онда се примирио у једном ћошку, што је Милован искористио да позове брата Миломира и затражи од њега да му донесе пушку...

– Да све буде на неки начин и смешно, иако сам дугогодишњи ловац, када сам пушку подигао, увидео сам да је без метка у цеви. На то још брат изговори „Пази, празна је...“. У том моменту, да ли је вук осетио додатну опасност, невероватном брзином, такорећи једним скоком, устремио се на мене и угризао ме у за прса. Одбацио сам пушку и са њим се ухватио у коштац. Оборио сам га и свом тежином од 105 килограма легао на њега. Успео сам да га ухватим за врат, како ми ловци кажемо, за „капу“, почео да га давим, али није попуштао. Чељустима ме држао за груди све док брат није стигао са секиром, додао ми је и после два, три ударца у главу вук је попустио и тако смо га савладали... – објашњава Милован.

Подсећамо Милована да је давно Десимир Богојевић, сада већ почивши мештанин суседног села Ђакова, вука у великом снегу, када су се сусрели очи у очи, на узаној пртини, савладао тако што је успео да му руку угура у чељусти и задави га.

– Зна се овде, где су села празна, па вукови без страха силазе са планине, да је то најбоље, али ја нисам успео да га предухитрим, ујео ме је у трену .... – додаје Милован, објашњавајући да вукови у овом крају већ годинама чине штету, јер, поред напада на овце, много је и сеоских паса од њих страдало.

– И ја имам пса, ловачког – наставља Милован причу – и тог јутра је био у дворишту, али се није чуо, није баш ни једном залајао. Осетио је опасност и тако се спасао – истиче Пешић.

После свега, на „попришту“ у штали браће Пешића остале су четири задављене овце, а Милован се обратио лекару у Краљеву, где је добио медицинску помоћ, и сада је на кућном лечењу. Комшије су их посећивале током дана, прилазећи са нелагодом и мртвом вуку. Утврдили су, ипак, да је био крупан и снажан, тежио је око педесет килограма...

Мирољуб Дугалић