Бескрајни косовски круг

Последњих дана присуствујемо дискурсу поводом косовске кризе који одише фрустрацијом, отменим песимизмом, па и фатализмом. Траже се кривци, деле се лекције. Неспорно је да се пред нама одиграва можда и кључан чин косовске драме, која се међутим неће завршити данас, као што није ни почела јуче. Драма улази у продужетке пре свега захваљујући Србима са севера Косова, који на одлучан, али достојанствен начин бране остатке своје егзистенције. Који је ђаво послао пиромане у фантомкама можда никада нећемо сазнати, али је очигледно да та провокација нема везе ни са Београдом ни са Митровицом. Било би пожељно, поред осуде, расветлити околности тог догађаја, док су још трагови врући. Других гафова није било, што је круцијално. Гафови Србима једноставно нису дозвољени. Зашто је тако, то је дуга прича, има везе и са хипотеком деведесетих и са подељеним картама и са „изгубљеним ратом” и са неправдом коју субјективно осећамо, али међународним околностима се мора прилагодити, оне се не могу бирати.

Кључни чинилац и једини варијабилни фактор у овој партији шаха јестеситуација на терену. Београд северу Косова не може превише да помогне, али може довољно. Улога представника извршне власти Србије је позитивна и управо зато што су на терену први схватили и артикулисали кључни наредни потез Србије: захтев за повратак у фактичко стање пре интервенције албанских специјалаца. Без тог потеза партија ризикује да неповратно клизи ка паду заставице. Једино окружење које Србија може колико-толико да контролише је формализован дијалог посредством ЕУ. Сваки други канал се римује са хаосом, а то најмање одговара Србима. Вакум у политици никад не траје дуго и врло брзо би био попуњен новом теренском иницијативом великог борца за људска права Хашима Тачија.

Без повратка на фактично стање које је било након нове рунде преговора, наш координатор дијалога па и сам дијалог губе кредибилитет и постали би само средство за накнадну легализацију једностраних потеза. Уосталом, наша политичка позиција је од старта била да уколико Приштина повуче агресиван потез према северу у току дијалога, дијалог се суспендује. Борећи се за тај принцип ми се заправо боримо за дијалог и међународна заједница би требалото да увиди. Нереално је да се ситуација преко ноћи врати у претходно стање. Треба бити стрпљив и упоран и врло је битно не упасти у искушење да се уђе у сукоб са Кфором. Кфоризгледа тренутно делује у великој мери на страни Албанаца, али то је тако док њима политички ветар дува у леђа. Уколико успемо да успоставимо равнотежу на терену њихов основнициљ биће као и раније раздвајање две заједнице и повлачење након дефинитивног политичког епилога.

Међународни контекст по обичају није претерано повољан по нас, али далеко од тога да немам аргументе и да не постоји одређени заједнички интерес, нарочито са Европом. Да ли су баш сви у ЕУ спремни да зарад царинског печата жртвују једну од ретких ствари око које постоји консензус у вези са Балканом, а то је да се споразуми морају решавати мирним путем и уз лидерску улогу ЕУ? Да ли су баш сви у ЕУ срећни кад виде да полицајци Еулекса беже као зечеви пред албанским специјалцима и то у моменту кад се Еулекструди да докаже да има капацитет да самостално процесуира албанске злочинце који су трговали људским органима? Не заборавимо да се ради о угледу највеће цивилне мисије у историји ЕУ, која је малтене једино конкретно отелотворење заједничке европске спољне политике. У моменту када ЕУ жели да се афирмише као глобални играч, није сигурно да јој брза евакуација њене мисије на делу европског континента подиже углед.

Ма колико Савет безбедности и Русија имала кључну улогу у замрзавању питања статуса КиМ, фактичко питање севера Косова ће се у наредним месецима решавати у четвороуглу Београд – Митровица – Приштина – ЕУ. Србија у ЕУ има савезнике, мада то најчешће нису наши званични „стратешки партнери”. Чланице наклоњене српској позицији у вези са Косовомнису ни приближно толико агилне колико чланице које подржавају његову независност. Искрени да будемо, ни ми им пуно не помажемо својом несигурношћу око тога шта желимо и који су наши приоритети. Доказали смо да смо релативно успешни у дефанзиви, али кад-тад ћемо примити гол, зато је крајње време да превентивно дамо неки. Са друге стране, пуцањ себи у колено је био предлог о „територијалном разграничењу са Албанијом”, од кога заправо почиње политичка припрема преузимања севера.

Уколико успемо да задржимо фактичку ситуацију на северу Косова и денунцирамо једнострано успостављање албанске царине, неопходна би била контраиницијатива која би се састојала у покретању политичких разговора о северу Косова. Моменат је опортун: Албанци покушавају да омаловаже даље техничке преговоре, на међународном плану питање спољног статуса је блокирано али не и унутрашњег (територијална организација), а свима је јасно да је тренутна ситуација на северу неодржива. Политички разговоре не треба тумачити као нови позив на поделу Косова, јер за то данас апсолутно нико нема слуха, што не значи да то не може бити дугорочни циљ. На овај и друге „селективне” националне интересе на Косову попут заштите људских права Срба јужно од Ибра и поштовања државних и приватних имовинских права сада треба фокусирати сву енергију, док нас бесмислено инсистирање на дискурсу о томе да ли (не)ћемо водити рат само удаљује од конкретних позитивних помака. С обзиром на то да је кључни мотив за проширење ЕУ увек био безбедносне природе, заговарање појединих струја на нашој сцени за демонстративно одустајање од европског пројекта могу такође само бити контрапродуктивни у овом моменту и послати штетан сигнал.

*Уредник периодике „Изазови европских интеграција”