Мубарак пред судом

Почетак рамазана 2011. улази у историју арапског света.

Исламски свети месец, посвећен уздржавању, духовности и молитвама, време је када муслимани треба да се окрену размишљању о значењу земаљског и небеског живота, да саосећају са сиромашнима и помогну им колико могу.

Не и овог рамазана. Не барем данас у Египту, где ће 600 људи у Полицијској академији у Каиру, а 80 милиона у директном ТВ преносу, први пут у новијој историји арапског света пратити излазак пред суд бившег председника Хоснија Мубарака, оптуженог за убијање сопственог народа и за корупцију која је држала омчу око читаве нације.

Притиснут растућим незадовољством света, који шест месеци после свргавања „раиса” очекује да се испуне реформска обећања и да се одлучно раскрсти са старим режимом, владајући египатски Врховни савет оружаних снага морао је да се сагласи да Мубарак изађе пред суд земље којом је беспоговорно управљао готово три деценије.

Одбрана ће, зна се, затражити одлагање процеса због лошег здравственог стања 83-годишњег Мубарака, који је прошле недеље четири дана одбијао да узима храну, изгубио тежину и изгледа лоше, кажу лекари који о бившем председнику воде рачуна у болници у Шарм ел Шеику, где је у кућном притвору од хапшења у априлу.

Али, свако одлагање суђења Мубараку, двојици његових синова и неколицини бивших функционера, појачало би тензију између војног врха и фрустрираних демонстраната, посебно родбине убијених током 18 дана крвавих демонстрација. Египат би лако могао поново да експлодира од беса.

Генерали из прелазне власти свакако нису одушевљени што њихов дојучерашњи врховни командант – официр као и они – може да подели судбину Садама Хусеина, али су, свесни опасности, прихватили да суђење почне.

Иако им недостаје организација како би постали партнер у процесу трансформације, млади револуционари – чија је храбра, спонтана борба отворила шансе променама – 8. јула су се због „маневрисања” војника вратили на каирски трг Тахрир, незадовољни што је због убијања демонстраната до сада осуђен само један припадник полиције – и то у одсуству.

Кратки медени месец после револуције 25. јануара, када су народ и армија описивани као „једна рука”, завршен је тако међусобним неповерењем и неразумевањем. Постреволуционарни период показао је да свргавање деспота не решава проблеме због којих су Египћани изашли на улице, а њих око 850 побуну против репресије платило главом. Уз много романтичарског набоја – што је истовремено њихова снага и слабост – млади траже правду за жртве јануарског насиља. То што је нема, што се суђење Мубараку одлагало и што војни судови и даље суде цивилима, све то приписују Врховном савету оружаних снага, чије је генерале Мубарак лично бирао пре него што ће се повући 11. фебруара.

Савет постаје симбол отпора променама. Његов лидер, фелдмаршал Мохамад Хусеин Тантави, дочекан је у почетку са одушевљењем, јер није допустио да армија интервенише против народа, али сада га поново везују за Мубарака – чији је министар одбране био 20 година.

У таквој атмосфери суђење ће несумњиво додатно појачати деценијске поделе египатског друштва, које је првооптужени деценијама стражарно чувао као велику илузију.

Напуштајући деценије које је провела у тамној комори ауторитарности, египатска политика је у постреволуционарним данима показала да уме да се усија – да би се потом хладила. Последњих недеља политичка сцена, коју су заузели острашћени актери створени великим праском јануарске револуције, постала је готово застрашујуће поларизована.

Пет месеци после обарања Мубарака, Египат се суочио са растућим поделама: између војног врха који је наследио власт, конзервативаца и, гле ироније, исламиста који су највише трпели у данима пре револуције, на једној страни, и секуларних и либералних снага средње класе, као и младежи која је оборила Мубарака, на другој. Потом поделама између либерала и исламиста, унутар готово свих политичких групација.

Аутентични протагонисти револуције 25. јануара нису мотивисани осветом, али све више страхују да војници и исламисти покушавају да потопе реформе које би водиле истинској демократији.

После недеља махом мирних протеста, постреволуционарна криза ушла је у фазу насилних конфронтација. Увећавајућа тензија прелази границе реторике: у дану у коме се обележавала Насерова револуција 23. јула 1952, у нападу симпатизера армије на протестни марш у Каиру повређено је више од 300 особа. Последња потврда све дубље поларизације забележена је 28. јула, када су десетине хиљада исламиста испуниле Тахрир захтевајући да се Египат стриктно придржава исламских закона. „Петак јединства и воље народа” претворио се у петак демонстрације моћи конзервативног ислама који проповедају салафисти и нешто умереније Муслиманске браће, групе која је, за разлику од расцепканих секулариста и либерала, убедљиво најорганизованија политичка формација у земљи.

Мубаракова судбина такође дели Египат. Једни би волели да буде осуђен. Под А: на смрт, под Б на затвор. Подсећају да рачуни Мубаракових јесу замрзнути, али његово богатство је и даље непознато. Хоће да знају где су паре.

Други, његови лојалисти, којих није мало, очекују да му се сачува достојанство. Сматрају да је остарели и болешљиви Мубарак већ прошао кроз много тога и да га треба поштедети, посебно у временима када обновљена нестабилност повлачи носталгију за његовим временима.

Саудијци су египатској армији понудили милионе долара само да бивши председник не изађе пред суд. Армија би, пак, највише волела да је већ умро, јер би тако избегла проблеме у којима се нашла.

Постоје и озбиљније дилеме које окружују несумњиво историјски процес. Мубарака изводе пред пороту народа, али шта је са неким његовим најближим савезницима? Зар садашњи министар правде није био у Мубараковој влади?

Врховни савет оружаних снага има све разлоге да буде нервозан. И даље држи моћ, али армија је – без обзира на симпатије које је стекла одлуком да не напада народ – на мети сумњичења да је профитирала од корупције Мубаракове епохе.

У земљи која је и даље више него ровита, али је изгубила страх, генерали свакако знају да расположење јавности преко ноћи може да се окрене против њих. Дилеме нису разрешене.

Владајући Савет је у једном тренутку оптужио Покрет 6. април, организацију младих која је значајно допринела револуцији, да уноси раздор између народа и армије, али је фелдмаршал Тантави брзо кориговао ситуацију тврдећи да војска ради за демократски Египат.

Такав Египат очекује да данас Мубарака види у судници. Да ли ће се он појавити, није извесно. Лекари тврде да је у депресији и да је сувише оронуо. Министар здравља не мисли тако. Прошле недеље је рекао да је Мубарак „добро” и да ће бити пребачен за Каиро.

Како год да буде, револуција, а Египћани воле тако да је зову, значи промене унутар система, не само његових симбола.

Бошко Јакшић