Марфијеви закони за Обамин рођендан

Док за свој 50. рођендан Барак Обама сутра буде гасио свећице на торти, опозиција ће славити то што је њему управо угасила „лампице” за које је тврдио да осветљавају пут преображају Америке. Победила га је, слажу се познаваоци, у маратонском прегањању око лечења финансијских траума нације, мада на начин који се уклапа у „правила баксузлука”, познатих под називом „Марфијеви закони”, од којих главни гласи: „Шта год може да пође наопако, поћи ће”.

Председник се „предао” противницима, а исход, по коме ће се сасећи издаци без раста прихода, поспешује проклизавање Америке ка статусу „банана републике”, сугерише нобеловац Пол Кругман у „Њујорк тајмсу”. Опозиционе републиканце криви што су „политичким диктатом (сваљивањем на власти кривицу за евентуални технички банкрот државе) подривали националну економску безбедност”.

Укратко: новим међустраначким аранжманом Америка себи донекле диже „плафон” већ астрономске задужености, и обећава да ће „стезањем каиша”, без повећавања пореза (за најимућније), битно смањивати буџетски дефицит. Тај мађионичарски подухват тек треба да осмисли, до краја новембра, специјални двостраначки паритетни „суперкомитет”…

Застанимо за тренутак, да бисмо се подсетили на однос политичких снага и настанак текуће економске кризе. Амерички демократи „држе дизгине” у Белој кући и Сенату, а већину само у Представничком дому Конгреса чине републиканци, под чијим је претходним вођством земља запала у финансијски лом, заоштрен дугим ратовима у Авганистану и Ираку па проширен на цео свет.

Како је онда могућно да политички слабија страна испадне практично јача? Најупрошћенији одговор садржи две ставке: прво, нова власт није отклонила, упркос изборним обећањима, наслеђене муке, а друго, актуелна власт је, као и обично, одговорна за постојеће лоше стање, које би јој се још више обило о главу да није пристала на компромис за спречавање „техничког банкрота” државе.

Ради се о „политичком пучу”, оцењује Џорџ Монбиот у лондонском „Гардијану”, јер богати слој тамо, као и другим озваниченим демократијама, успева да приволи већину од 99 одсто суграђана да подрже ставове супротне сопственим интересима, па да се заложе више за смањивање буџета, из кога треба да добију потпору, него за повећавање пореза на рачун најимућнијих, чиме би се попунила државна каса. Напомиње да томе доприносе и медији: на пример, из империје Руперта Мардока, чији су делови у Британији оптужени за незаконита прислушкивања и корумпирање органа власти зарад корпорацијског профита.

Цео свет је са узнемирењем ишчекивао расплитање замешатељства у Вашингтону. Кина га је, као власник највеће количине обвезница његовог дуга, позивала на „рационалност”. Руски премијер Владимир Путин је Америку оптужио да је „паразит” који, простирући се „преко губера”, пребацује део терета на глобалну економију. Обе те силе су, такође, изразиле жељу да прозвана сила изађе из невоља јер би, у супротном, „свима (па и њима) било горе”, због међусобно увезаних трансакција.

Најкомпетентније, међународне берзе, реаговале су колебљиво. Најпре су подржале зачетке вашингтонског договора, растом вредности акција, да би оне убрзо спласле, имајући у виду да се у Америци решава само интерни политички али не и економски проблем, по чијем је „моделу” уздрмана и Европа.

Више него икад, рекао бих, нашли смо се у заједничком чамцу усред буре, а да при томе надлежни више води рачуна ко ће држати кормило него како да доспемо до мирне луке. У Америци су, тако, поједини демократски прваци оптужили републиканце да „делују као терористи”, на шта им је узвраћено да су „отмичари који економију држе као таоца”…

Сличне се ствари чују свукуда, па и овде. Суштина је, чини се, у чињеници да за промењене националне и интернационалне околности „нема довољно новца”.

С таквим одговором, који произлази из обичаја да се троши знатно више од оног чиме се располаже и с чим реално може да се рачуна, ни Америка не може да сачува међународни престиж, указује британски „Индипендент”. А камоли остали, које „пас нема за шта да уједе”.

Најизвесније је, изгледа, у америчком финансијском одмеравању снага, шефа државе и његове идеале социјалног уравнотежавања поразила опозиција, али да међу добитницима, иако заслужују да то буду, нису грађани – ни тамошњи, ни света. Терет стабилизације прилика пада, као и свуда, на свеколике масе, такође по Марфијевом закону: „Ако ишта може да пође наопако, поћи ће”...