Истина пре помирења

Четвртог августа ове године навршава се 16 година откако су хрватске оружане снаге, уз одобрење и подршку НАТО-а, у садејству са снагама Хрватског вијећа одбране и Армије БиХ, извршиле агресију на Републику Српску Крајину.Агресија је извршена упркос чињеницама да је РСК била под заштитом УН и да су њене делегације само дан раније у Женеви, на састанку са хрватском делегацијом, пред представницима УН и у Београду пред представником САД као водећом чланицом НАТО-а, прихватиле приједлог међународне заједнице да се преговори у вези са завршним политичким споразумом по питању статуса Крајине воде на бази Плана З-4, а у циљу заустављања војних акција усмјерених једних према другима, и заузврат добиле чврсте гаранције да напада неће бити.

Против крајишких Срба (око 230.000 житеља са око 30.000 војника) ангажовано је око 200.000 војника, од којих је директно у операцији учествовало 138.500 припадника ХВ, МУП-а и ХВО.И док је цијела Крајина била изложена дотад невиђеној артиљеријској ватри а хрватски војници убијали и спаљивали све што је српско, врховни командант хрватске војске и предсједник Хрватске Фрањо Туђман, преко радија и ТВ, „у име демократске власти Хрватске” позивао је Србе „да остану код својих кућа и без бојазни за свој живот и своју имовину, дочекају хрватску власт”.

За неколико дана неравноправне борбе сломљен је отпор Српске војске Крајине. У оптицају су биле двије варијанте. Прва је била да се српском становништву и војсци затворе сви излазни путеви који су из РСК водили према западној Босни и друга, да се Србима негдје остави пут за излаз, како би се могли дијелом извући.На крају је испало да је ова варијанта, уз примјену мјера застрашивања и бомбардовања српских снага, испала повољнија за хрватске оружане снаге.И једна и друга варијанта садржавале су артиљеријско-ракетно бомбардовање, употребу авијације, средстава за ометање система веза РСК и коначно пропагандно дјеловање на највишем организационом нивоу.

Резултат је био прогон готово више од 250.000 људи а у евиденцији Информативно-документационог центра „Веритаса” налазе се имена 1.922 погинула и нестала Србина из ове акције и послије ње, од чега 1.192 (62 одсто) цивила, од којих је око половина била старија од 60 година. Међу жртвама су 534 (28 одсто) жене, од којих су двије трећине биле старије од 60 година, што представља један од „црних” рекорда посљедњег грађанског рата на просторима претходне Југославије. Међу жртвама је и 19 особа до 18 година старости, од којих и девет до 14 година. Од укупног броја жртава до краја августа убијенесу 1.764 особе или у просјеку 68 људи дневно.Од укупног броја жртава до сада је ријешена судбина 894 особе, док се на евиденцији несталих води још 1.028, од чега 669 цивила, међу којима су 342 жене.

Хрватска избјегава, без ваљаног разлога ексхумације из познатих мјеста укопа са више од 438 посмртних остатака, углавном под ознаком „непознат”, што је јединствен случај на подручју бивше Југославије, као што без правог разлога отеже идентификацијевише од 268 ексхумираних посмртних остатака.

Око 1.500 припадника СВК преживјело је заробљавање, од којих су многи осуђени на дугогодишње казне затвора због кривичног дјела ратног злочина. Око 3.200 старих и немоћних, који нису хтјели или нису могли напустити огњишта, на силу су интернирани у логоре за цивиле. Крајина је опустошена, опљачкана па порушена и запаљена. Нису били поштеђени ни црквени, културни, историјски српски, као ни антифашистички, споменици.

Савјет безбједности УН резолуцијом 1009 од 10. августа 1995. године „снажно осуђује војну офанзиву великих размјера коју је започела влада РХ у августу 1995.”, али су изостале, и овога пута, било какве казнене мјере агресору.

Крајина је горила мјесецима по завршетку „Олује”, пљачке су биле невиђене. Практички одмах по завршетку акције припремљени су законски акти којима је имовина најприје стављена под секвестар, а потом је подзаконским актима практички онемогућен повратак. То је била политика а не неконтролирана стихија. Нажалост ова се политика ни до данас није битно промјенила иако је Хрватска на прагу уласка у чланство Европске уније.

Помирење народа на западном Балкану је изузетно важно, али оно мора да буде засновано на научно утврђеној истини о свему што се дешавало у прошлости, како се сукоби никад више не би поновили. То би, свакако требало да доведе и до одустајања од пропагандног мита о домовинском рату у Хрватској, као и до тога да се „Олуја” виши не слави као Дан побједе и домовинске захвалности, јер је у њој, као и „Бљеску” и другим операцијама, етнички очишћен српски народ из крајева у којима је вјековима живио.

* Предсједник Асоцијације избјегличких и других удружења Срба из Хрватске