За Македонију у Европи

Софија – Расправа са Грчком око имена земље траје исувише дуго, због чега је Македонија веома далеко од Уније. Оваква ситуација може негативно да утиче не само на Скопље, већ и на њене европске суседе.

Република Македонија (или Бивша Југословенска Република Македонија, БЈРМ) била је прва западнобалканска земља која је потписала Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП), и начинила први корак ка чланству у Европску унију, у априлу 2001. Хрватска, која ће највероватније 1. јула 2013. постати чланица ЕУ, потписала је ССП неколико месеци касније, у октобру 2001.

Европски савет признао је Македонији у децембру 2005. статус земље кандидата. У октобру 2009. Европска комисија коначно је предложила Европском савету да започне приступне разговоре са Македонијом. Међутим, то се није догодило, иако је Европска комисија упутила позив. Познат је разлог због ког је изостао почетак процеса: у питању је дуга распарава са Грчком око имена земље кандидата.

Недавно је, тачније у априлу 2011. Европски парламент донео резолуцију, са 506 гласова за, 44 против и 44 уздржана, и затражио од земаља ЕУ да поново покрену приступне разговоре са БЈРМ, изражавајући незадовољство што је расправа са Грчком изазвала њихов застој.

Наравно, Европски парламент није изнео став о овом питању. Грчка ово питање сматра изузетно важним, и има право да га брани јер верује да се ради о националном интересу њене земље. Па ипак, убеђен сам да је недавно отезање почетка приступних преговора услед билатералних расправа само стратегија краткотрајног одлагања, која ће касније наудити не само политичким и економским перспективама Македоније, већ и стабилности и сарадњи у региону.

Постоји широка сагласност око става да је Македонија испунила политичке критеријуме за почетак преговора. Превремени избори 2008. (изазвани грчким ветом за улазак Македоније у НАТО) довели су до жестоких сукоба и немира, али су председнички избори из 2009. и нови превремени политички избори у 2011, према оцени посматрача, били слободни и коректни.

Треба подвући да иако има проблема и мана, друштвени и политички мултикултурални модел земље функционише, јер различитим етничким заједницама омогућава сва политичка и културна права. Са друге стране, управо зато што нема јасну европску перспективу, представља озбиљан „дестабилизациони” фактор македонске политике.

Верујем да ће почетак преговора, и постављање пред политичку елиту остваривих европских циљева, олакшати па чак и довести до одговорнијег понашања око имена. Наиме, садашња позиција изазвала је очигледно назадовање. Влада Николе Груевског, која се на почетку усредсредила на агенду економског развоја, због кризе – али и због нагомиланих фрустрација на европском путу интеграција – све више се окреће ка националистичкој реторици, што се испољило и кроз веома критиковану „застарелу кампању” о изградњи споменика Александру Великом и Филипу Македонском.

Економија је још једно важно питање. Стање у земљи није добро, већ одавно је требало да се ухвати у коштац са постојећим проблемима. Па ипак, према извештају Европске комисије из 2010, „БЈРМ би у догледно време могла да постане конкурентна и присутна на читавом тржишту ЕУ, само ако снажно спроведе свој програм реформи, јер би на тај начин значајно смањила своје структуралне слабости”.

Почетак преговора може бити подстицај да се питање економске реформе поново постави у центар македонске политичке агенде. У многим случајевима, шаргарепа европске интеграције допустила је локалним политичарима да уведу непопуларне али неопходне реформе. Не схватам зашто то не би могло да се примени и на Македонију.

Изолована Македонија, без наде, не само да се не приближава већ се све више удаљава од европских стандарда. Вероватно су претерани страхови да би земља без ЕУ била осуђена на поделу по етничким линијама. Са друге стране, међутим, уколико не започну приступни преговори, Македонија ће остати без поуздане подршке за убрзање реформи и достизања прихватљиве позиције економског развоја. Слаба и нестабилна Македонија није добра вест за ЕУ, али то пре свега није добра вест за њене европске суседе: за Грчку и, наравно, за Бугарску.