Уживање само из даљине

Код нас, изгледа, како је то давно приметио Момо Капор, „паркови постоје због тога да се у њима забрани гажење траве”. Како иначе схватити да је оно што читав свет негује све издашније као племениту здраву навику савременог живљења, у Србији – недозвољено? Тако се догађа млади из белог света када дођу на „Егзит”, навикли да прилегну на траву код куће, пожеле да се одморе и на неком новосадском травњаку. Често тик уз таблу на којој пише „Забрањено газити траву”. Јер ваљда је нормално шетати по травњаку, мисле они, уживајући. И не знајући наш језик – и правила. Уосталом, у многим земљама света травнате површине се користе за тренутке опуштања и свакодневне, прекопотребне сусрете са природим, који доносе мир од градске вреве.

По Западној Европи и Америци, многи паузу за ручак радије проводе у парку, на травњаку, него у кафићу или ресторану. Ова појава, као дневна доза спокоја и успоравања темпа живота неопходна савременом човеку, одавно је присутна у Лондону, Њујорку, Берлину, Пекингу, Москви...

Није редак призор да пословни људи, јапији, седе у оделу на травњаку у центру града и раде на лаптопу, док се мало даље од њих, они који тренутно немају обавеза, сунчају у купаћем костиму, играју одбојку или читају књигу. У парк се носе сендвичи, кристалне чаше за вино или пак папирне за сок, свеједно. И готово увек – ћебе. Рекли бисмо, ништа природније од тога. Људе привлачи да газе траву, јер она је изданак земље којом човек хода, на којој је и од које живи, или је живео, све док није почео да ствара градове, а зелене површине покрива асфалтом и бетоном. На тај начин започео је процес одвајања од природе,од блата и земље под ногама.

Резервати природе

У природи не постоје травњаци.

– Они су део цивилизацијске тековине тамо где земља, прекривена асфалтом и бетоном, не може другачије да се види. Зато не чуди што их неки сматрају природним резерватима траве у градовима, као што су паркови природни резервати дрвећа, минијатурна окна кроз која заробљена земља дише и сведочи о свом присуству – речи су Петра Шумара, аутора есеја о екологији свести „Љубав је живот.”

Отуда потреба, па самим тим и навика, западног света да се опусти бар за тренутак на тим зеленим „острвима”. Па тако сваке године, када већ поменути Нови Сад опседну млади из целог света, градски парк подсећа на Хајд парк у Лондону или Централ парк у Њујорку. Они без пардона запоседну површине не слутећи да би због тога могли да плате и казну. Јер, у Србији је, како смо сазнали у Градском зеленилу Београд, по одлуци од 2001. године, из члана 21. о уређењу и одржавању паркова, кретање ван стаза, седење и лежање на травњацима, осим у парк шумама – забрањено. А све надзире комунална полиција.

Да ли би требало мењати закон, на који имају замерке и запослени у Градском зеленилу, или је разлог немогућност одржавања травњака који се гази, или је реч о нашем погрешном схватању, да нам природа служи само као декор, за посматрање?

– Не треба заборавити да трава има много функција. Естетску, али и заштитну (задржава штетне материје), спортско-рекреативну (подлога је за голф, фудбал, тенис...), санитарно-хигијенску (ствара погоднију микроклиму). А једна од њих је и да се на њој ужива, да се гази, лежи и слично – каже инжењер шумарства Живота Михајловић.

Од малих ногу

„Не гази траву”, постала је реченица коју родитељи, васпитачи, учитељи и наставници од малих ногу утискују у свест деце која живе у градовима. Само човеку који живи у граду је потребна ограда, ивичњак, табла са упозорењем. То упозорење никада нећете чути на селу, где људи ливадама иду за својим послом, воћњацима и њивама које обрађују. Они који живе на земљи и они који земљу обрађују, имају право и привилегију да слободно газе траву.

Ово није позив да изгазимо траву у градовима – ознака „Не гази траву!” представља чин поштовања правила и омогућава нам да, ако већ не можемо другачије, бар визуелно уживамо у призору зеленог „тепиха”. Међутим, ово јесте позив да се преиспитају законске одредбе, да се размисли „о јединству човека и траве, човека и природе који значи суживот без уништавања, додир без затирања”, како је записао Шумски.

Лековито табанање

Непосредан контакт са земљом и биљем је лековит. Алтернативна метода за лечење депресије, такозвана екотерапија коју све чешће препоручују и лекари, у ствари су шетња или рад у природи. Пацијентима који се жале на лакше и теже видове депресије саветује се свакодневна шетња парком, оближњом шумом или рад у пољопривреди. Два независна истраживања показала су да екотерапија, која у свом програму може да садржи и једноставније вежбе на отвореном, значајно побољшава ментално здравље.

После шетње у трајању од најмање пола сата кроз пространи парк више од 70 одсто испитаника изјавило је да се осећа мање депресивно, а 90 одсто њих је приметило да им се повратило и самопоуздање.

Према томе, препорука свима који осете да их хвата она чувена „жута минута”, да су им све лађе потонуле, нову дозу оптимизма треба да потражите у парк-шуми, где је допуштено ходати по трави. Београђани рецимо на Авали или Ади, Пожаревљани на Чачалици, Новосађани на Фрушкој гори, Крагујевчани у Шумарицама, Лесковчани на Пашиној чесми...

Одласком у природу и ходањем босих ногу, или у лаганој обући од природних материјала, човек се отвара за проток природних енергија, рекреира и враћа изгубљену равнотежу тела и духа. То се директно одражава на његово физичко здравље, расположење, виталност.

Али, тамо где је превише људи на једном месту, трава се мора чувати на добробит свих, као призор намењен само за гледање, иначе је не би било, тврде они који би да оправдају законску регулативу. Тако се једном започет процес одвајања од природе наставља: на једној страни људи, са асфалтом под ногама, трава на другој, иза ограде. Било би лепо када би и у Србији по травњацима могло да се трчи, скаче, лежи…

------------------------------------------------

За оне који брину о зеленилу

Травњак јесте најлепши украс башта и паркова. Али је, како рече наш саговорник инжењер шумарства Живота Михајловић, лакше засновати травнати покривач него га одржавати јер изискује пуно неге и улагања.

А да би се могло уживати у лепоти травњака и њиме се поносити неопходно је придржавати се „правила игре” јер се за сваку грешку добија „жути” или „црвени” картон наочиглед пријатеља, комшија и пролазника. Једина олакшавајућа околност је што се грешка може исправити увођењем у „игру” помоћног „школованог” травњака. То је други назив за ролне травнатог тепиха, који се купује на квадратни метар и кошта око250 динара(2,5 евра)или бусена од природних смеса трава.

– Под негом травњака подразумева се редовно кошење, наводњавање, ђубрење и „проветравање” земљишта. Услед редовног заливања земља се сабија, смањује се проток ваздуха и хране до корена траве. Зато је важна аерификација. Сабијена земља може да се растресе и учини прозрачном прављењем малих рупа или усека у земљишту. Постоје различите алатке, ручне и машинске. Неке су као ножеви, а неке као шупљи цилиндри. То је, рецимо, најважнија мера на фудбалским теренима који се сваке јесени „буше” – објашњава Михајловић, један од наших највећих стручњака за травњаке, и додаје да су поменуте мере одржавања травњака међусобно испреплетане и зависне једна од друге тако да се изостанак неке од њих не може надокнадити другом. Једном заснован травњак трајаће онолико дуго колико се буде правилно одржавао.

Начин кошења, заливања и ђубрењазависи од тога да ли се ради о постојећем травњаку илитек заснованом, од врсте траве и материјалних могућности.

У ово доба године травњак се може засновати само од готовог травнатог тепиха или бусена на претходно припремљену подлогу која је мешавина песка, тресетаи хумуса у једнаким количинама. После тога долази обилно заливање, са око 30 литара воде по метру квадратном, које се понови после три дана са истом количином воде и тако до првог кошења, за 10 до 12 дана, након постављања траве. Сматра се да је трава после првог кошења пустила корење у подлогу и да се може користити. Уколико се травњак жели засновати сетвом мешавине семена одговарајућих трава мора се сачекати јесен и октобар месец или се посла латити у пролеће до априла. Правило је да се први пут травњак коси ручно, косом, јер се машински трава чупа заједно са кореном.

Што се тиче постојећих травњака они се морају редовно косити, то је услов да трава буде густа јер тера стално нове листове са стране, попут живе ограде, али само две трећине висине. Уколико се трава запусти и прерасте и онда сме да се скрати само за две трећине висине, рецимо са 15 на 10 центиметара. У противном, од травњака неће остати ништа, биће то ретко обрасла површина на којој су опстале само поједине врсте траве, прошаране коровом и маховином.

Висина до које се травњаци косе зависи од врсте трава и намене травњака, од три до пет центиметара, притом је правило што се косе краће то их чешће треба косити. Тако рецимо око куће у просеку једном седмично али на голф теренима сваки други дан. И још једна напомена, лети,кад звезда упече, коси се ређе. Виши травњак ствара већу сенку на земљишту и тако га штити од исушивања.

Травњак се коси када је сув, а откоси уклањају. Да би трава била бујна, здрава и зелена неопходна јој је храна јер се земља временом испости. Најбоље је додати јој минерално НПК ђубриво. Ђубриво се мора равномерно разбацати по сувом травњаку, у противном ће травнати прекривач изгледати као да је „исфлекан”. После ђубрења је обавезно обилно заливање. Уобичајено је да се ђубри три пута годишње са 200 килограма по једном хектару.

Међутим, у летње дане кад сежива пропиње и до четрдесетог подељка, а на небу ни трага од облака за травњака је, с обзиром на плитак корен трава, заливање „питање живота”. Прво правило гласи, травњак треба редовно наводњавати пре него што се земља потпуно осуши, јер вода боље продире у земљиште. Пожељно је да се залива распрскивањем воде са што ситнијим капима јер код заливања са млазом воде долази до забаривања. По речима нашег саговорника, боље је једном у 10 дана добро водом натопити травњак него свака три, четири дана додавати по мало воде. Са заливањем се не сме ни претеривати јер се може догодити да пожељне врсте траве пропадају, а бујају оне лошијег квалитета које воле влагу.

Бројне су могућности заливања. Али ако је баштенско црево једини алат са којим се дотура вода травњаку онда треба припазити. Црево се не сме остављати преко дана на сунцу јер ће вода која је заостала у њему попарити траву и тако на травњаку оставити жуте мрље. Недоумице између „чесмуше” и одстајале воде нема: ако постоји избор, требало би избегавати воду из водовода јер је пуна хлора који трави није по „вољи”, а поред тога је„хладан туш” и шок за траву.

За оне који  уживају у лепоти свог травњака, дивећи се властитој умешности, ево једне мале тајне,коју нам је за крај открио Михајловић: шаре на травњаку, попут пруга или шаховских поља, могу се лако извести мењањем смера ваљка приликом ваљања траве.

------------------------------------------------------------------ 

Четвороножни љубимци

Псећа мокраћа може направити на травњаку браон „закрпе”. Заливањем тог места водом што пре након нужде може помоћи – али ће досејавање или ново парче траве бити неопходно.

----------------------------------------------------------------- 

Штутгарт у корову

Последњих десетак година на Западу, чији су травњаци постали стерилно савршени у сваком погледу, зелени, покошени, једнообразни, све више доминира „коров”. Дивно шаренило различитости самониклих травњака које чине десетине различитих врста трава, цветних корова (који то нису), лековитог биља… све чешће се може видети у центрима градова, поред путева, на трговима...

Да би травњак био леп треба да се коси пет до 12 пута, а ови цветни – коровски се косе два пута годишње, што је велика уштеда како рада, тако и енергије.

Такав је случај и у Штутгарту, индустријском центру Немачке у коме се налази и компанија „Мерцедес” .

– Све више травњака у самом центру чине самоникле коровске цветне траве, које су прво становници почели спонтано да гаје у својим баштама. Мада, има и оних које ови травњаци инспиришу да у њих бацају отпатке – рекао нам је у телефонском разговору један од колега Животе Михајловића, који одржава зелене површине Штутгарта.

------------------------------------------------------------- 

Трава на Вимблдону

Травњак на Вимблдону се гаји годину дана. Турнир се игра 20 дана и за то време се потпуно уништи трава, која се поврати три недеље после завршетка такмичења, јер је од врсте која изузетно добро подноси гажење.