Од палате до кавеза

Египат је извођењем Хоснија Мубарака пред суд пробио велику моралну баријеру која је деценијама кочила напредовање читавог арапског света.

Мало је земаља у којима се у скоријој прошлости нешто слично догодило: вођа аргентинске војне хунте Хорхе Видела издржава казну доживотног затвора. Тако је прошао и бивши перуански председник Алберто Фухимори.

Ту је, наравно, Садам Хусеин, али њега су, за разлику од Мубарака, свргле стране трупе. Ту је и Слободан Милошевић, али њему су судили у Хагу, не код куће. Као и Милошевића, смрт је претекла изрицање пресуде и чилеанском диктатору Августу Пиночеу.

Судило се и бившем израелском председнику Моше Кацаву, али због силовања, не због злочина против човечности или бруталног кршења људских права.

Одржана су недавно и два суђења бившем председнику Туниса Зину ел Абадину бен Алију, треће следи. Али, иако су ти процеси прилика својеврсне катарзе Тунишана, не могу да се сматрају темељима неког новог морала, јер су одржана у одсуству окривљеног који је побегао за Саудијску Арабију.

Историја баш и не нуди много примера суђења председницима или премијерима који су пред сопственим народима морали да одговарају за почињене злочине – и махом су због тога били погубљени.

Нирнбершки процеси нацистичким лидерима и суђења јапанском врху после Другог светог рата успоставила су принцип да одговорни морају пред суд. Деценијама касније, та идеја реализована је у судовима УН за злочине почињене у бившој Југославији и у Руанди.

Упркос свему, многи светски лидери избегли су правди. Зато је суђење Мубараку толико важно не само за Египат и Арапе, већ и читав свет. Требало је да прође много времена, али и жртава, да би владари морали да одговарају за оно што су починили свом или другим народима.

Као и обично у високој политици, слика није једноставна. Египатски политички естаблишмент је свакако нешто више од свргнутог „раиса”, његове породице и седморице полицијских функционера. Многи којима је Мубарак додељивао парчад власти и данас су на позицијама моћи.

И док су многи Египћани са неверицом посматрали како дојучерашњег фараона у носилима уносе у суд – убеђени да никада неће дочекати дан у коме је он више личио на роба – увећавају се сумње да транзиционе војне власти намеравају да сва злодела бившег режима свале на мало људи, чувајући себе и оне око њих. Што је само доказ да египатска револуција није завршен посао.

Како год било, процес Мубараку је историјски догађај арапске политике, јер показује да бивши недодирљиви аутократа, кога је оборио његов народ, мора да положи рачуне, а када их положи – може да оде и под вешала. Таква ситуација била је незамислива колико пре само шест месеци.

Борбени тријумф „арапског пролећа” одаслао је јасне поруке упозорења лидерима широм Блиског истока: пазите шта радите. Ако се ово данас догађа дојучерашњем неприкосновеном лидеру највеће земље арапског света, вама лако може да се догоди сутра.

Свет ће, свакако, наставити да пажљиво прати процес који египатској револуцији од 25. јануара даје прилику да искаже своју демократску зрелост. Да покаже да је одлучно раскрстила са оном врстом неправде или реваншизма коју је Мубарак тако здушно током три деценије на власти користио против својих политичких противника, шаљући их у затвор и препуштајући злогласној тортури.

Тако ће напредовање процеса постати чак и важније од чињенице да је Мубарак првооптужени. Поставити свргнутог председника у кавез јесте једно, одржати највише стандарде права – нешто је сасвим друго.

После свега кроз шта је Египат прошао током Мубаракове апсолутистичке владавине, издати те принципе значило би издати 850 живота којима је током 18 дана револуције плаћено његово обарање и отварање пута неком новом, демократском Египту.

Одговорност је велика. Уколико Египћани желе да их свет види у другом светлу, онда у судници не сме да постоји ни трунка осветништва.

Зато, не случајно, групе за људска права које су допринеле Мубараковом паду сада подсећају на његово право да има правично суђење. Судије то дугују народу који је Мубарака и извео пред суд.

Имаће то своје цехове. Као и првог дана суђења, које ће се наставити 15. августа, снаге реда имаће пуне руке посла да раздвоје Мубаракове присталице и противнике који се обрачунавају по улицама Каира. Али, то је цена демократије и слободе говора, свега онога што је Мубарак тако немилосрдно ломио док је био на власти. Шанса новог Египта, створена на Тахриру, сада је ојачана. Под условом да судство покаже да је раскрстило са временом онога коме суди.