Ритам баскијског воза

Ексклузивно са Heineken Jazzaldia, Сан Себастијан, 21-25. јул (други део)

Од погледа на залив Ла Конча застаје дах. Малено острво Санта Клара на улазу у залив штити пространепешчане плаже Ла Конча и Ондарета од великих таласа – зелена боја мора мами у воду макар на пола сата, упркос температури која се колеба око 20 степени Целзијуса. Била је то добра одлука: следећег дана ветар је брисао све пред собом, а потом је сунце нестало са неба.

„Ноћи Сан Телма” чине фестивал унутар фестивала. У ситним сатима, џез се разлеже ходницима доминиканског манастира из 16. века, данас музеја. Свира се на више пунктова, готово паралелно. Прве ноћи у клаустару је Лојд Кол са малим ансамблом, у дворишту Кристин Асбјорнсен, у зборници Mostly Other People Do The Killing (MOPDtK). Кол почиње пола сата раније, што је више него довољно времена за дружење са поп кантаутором који је залутао на џез фестивал. Док чекамо да почне наступ норвешке госпел певачице Кристин Асбјорнсен, труба из ходника објављује јуриш – MOPDtK су кренули у акцију, селим се у трећи простор да уживо чујем један од најинтригантнијих џез бендова данашњице. У фенси оделима, са белим кошуљама и елегантним краватама, Питер Еванс (труба), Џон Ајрабејгон (алт саксофон), Мопа Елиот (контрабас) и Кевин Ши (бубњеви) више личе на јапије који тргују акцијама на Менхетну, него на џез музичаре. Име бенда дугују Леону Теремину, проналазачу првог електронског инструмента теремина, који је оправдавајући Стаљинове чистке једном приликом изјавио: „углавном су други људи убијали”. Од имена, преко омота албума који представљају имитације легендарних плоча Арта Блејкија, Орнета Колмена и Кита Џерета, до откачених најава Мопе Елиота, квартет је изградио базу здравог хумора за ни-мало-хумористичку музику. На њиховом столу је историја џеза – Елингтон, Паркер и Колмен – којој ће четворица џез хирурга током сат времена брзе и жестоке свирке потпуно променити лични опис! Будућност џеза пише се њиховим именом...

Другу ноћ отвара нови квартет гитаристе Џона Скофилда (Малгру Милер – клавир, Скот Кули – бас, Бил Стјуарт – бубњеви). Слушамо избор стандарда и композиција чланова бенда, уз делимичан осврт на актуелни албум „A Moment’s Peace”, на комедоминирају баладе. Овакав програм потпуно одговара амбијенту клаустара – можемо да замислимо фратре како се уз разливене тонове гитаре шетају испод аркада. Но, није довољно тихо да не пробије кроз зид цркве у којој Норвежанин Јан Банг (семплер) са својом дружином (Ерик Хоноре – семплер, Џон Хасел – труба и електроника, Арве Хенриксен – труба, електроника и вокал, Сидсел Ендресен – вокал и удараљке, Ларс Данијелсон – бас) експериментише на доњим праговима звука. После концерта су сви незадовољни: „звук из клаустера нас је ометао” (Хасел), „четири добра састава у исто време је превише, људи стално улазе и излазе, све личи на такмичење” (Ендресен). У праву је – дует Питера Еванса и домаћег пијанисте Аугустија Фернандеза готово да нисам ни видео (колега Чема Гарсија Мартинез ми је потом померао мозак коментарима попут „најбољи концерт на фестивалу!”), а одличну певачицу Рене Мари сам ухватио само на бису.

Јан Гарбарек

Круну на „Ноћи Сан Телма” ставили су славни норвешки саксофониста Јан Гарбарек и британски вокални квартет The Hilliard Ensemble. Наступајући готово искључиво у просторима са природним ехом, у цркви Сан Телмо су нашли фантастичног савезника, са измереним ехом од седам секунди! Уз средњовековну музику различитог порекла (Енглеска, Шпанија, Русија, Византија) оживели су новозаветни мотиви каталонског уметника Хозеа Марије Серта на зидовима. Гарбареков саксофон се слободно провлачио између гласова, лепршао у простору, дајући музици савремену, џез димензију. Још два норвешка састава чули смо на малој сцени поред плаже Зуриола – Elephant 9 и Eivind Aarset Sonic Codex Quartet. Од организатора сам сазнао да се ради о дугогодишњој традицији – највећи број туриста долази из Норвешке, а и норвешки културни фондови великодушно помажу наступе својих земљака.

Поподневну хоризонталу у Курсал Аудиторијуму отвара наступ Return To Forever IV. Публика је модерну салу испунила до последњег места, да види још једну инкарнацију легендарног џез-рок састава. Док се већи део публике одушевљава импровизацијама свих чланова бенда (Чик Корија – клавијатуре, Стенли Кларк – бас, Лени Вајт – бубњеви, Жан-Лик Понти – електрична виолина, Френк Гамбале – гитара), гледам на сат и помишљам да побегнем од бездушне демонстрације суве технике. После два сата мрцварења, почиње јадна верзија „Concierto de Aranjuez” ускоро се претапајући у Коријину најпопуларнију композицију „Spain”, која овде наилази на посебан пријем. Чаша се прелила када је позвао публику да пева, па нисам сачекао (вероватно бољи?) Кларков „School Days”.

Напољу је невреме, најбољи изговор за „Коктел од 14 канапеја”, који под шатором приређује Heineken. У варијанти баскијског воза, наредна два сата ће обележити локални гурманлуци – лилихип од идиазабал сира, гаспачо, крокети од бакалара и шунке, иберијска печеница и Еускал Черија кобасица, чипс од бакаларове коре, шкампи у темпури, рак на Доности начин, Т-Bone одрезак на роштиљу и Гилда – ражњић са феферонама, маслинама и инћунима, који је добио име по филму Рите Хејворт. Омиљеним гостима као уступак, у менију се нашао и норвешки димљени лосос.

Следећег поподнева, у Курсал аудиторијуму уживао сам у још једном сусрету са јапанском пијанисткињом Хироми. Последњег дана наступио је Тутс Тилеманс, легенда џеза и усне хармонике, овогодишњи лауреат награде фестивала„Premio Donostiako Jazzaldia”, установљенеза личности које су посебно допринеле развоју џеза.

Фестивал у Сан Себастијану био је, наравно, и прилика за упознавање са шпанском џез сценом. На бесплатним сценама сам закачио наступе састава двојице пијаниста, Хордија Росија (некадашњи бубњар из трија Бреда Мелдауа) и талентованог композитора Херонима Мартина. TriEZ (Аугусти Фернандез – клавир, Балдо Мартинез – бас, Рамон Лопез – бубњеви), један од најбољих шпанских џез састава, одржао је клинику за младе џезере, а потом и изванредан концерт изненађења. На такмичењу младих бендова „Желимо те на фестивалу” победио је трио Jaixira, који ипак нису наступили, због немогућности да брзо стигну из Валенсије. Прилику су уместо њих добили друго и трећепласирани The Free Ball Bandи Oreindik.

Са укупно 115.000 посетилаца фестивал је забележио рекордну посету, упркос вишедневној јакој киши. Излазећи из Градске куће, после завршне конференције за медије, коначно нас је огрејало сунце. За брчкање на Ла Кончи, међутим, више није било времена. Зато се треба вратити...