Национално благо

Кад је из Хрватске овамо доједрила вест да ће јахта Жељка Митровића, прошле године привремено заплењена “због неплаћених такси и царине”, ускоро бити продавана на лицитацији, грађани Србије су, из уста власника Пинка, напрасно сазнали да су сами они власници овог тридесет један или тридесет два метра дугог, луксузно опремљеног пловила.

„Ради се о класичној отимачини српске имовине”, рекао је Митровић, вероватно алудирајући на сличност овог случаја са хрватском војном акцијом „Олуја”, започетом 5. августа 1995. да однесе бројне животе и небројену имовиону својих грађана српске националностли који њу, тадашњу Хрватску, додуше, нису признавали – али им, руку на срце, и није била дата друга прилика да се, у новим околностима, изјасне о томе. Оглашавање битног догађаја лицитације Митровићеве, односно српске, јахте, било је дан или два пре шеснаесте годишњице од акције која се у Хрватској обележава као национални празник, у Србији комеморативно жалосно, а коју Хашки трибунал, подједнако омражен и од српских патриота и од хрватских домољуба, карактерише као здружени злочиначки подухват.

У то име, а својим поводом, Митровић је рекао: „Постоји основана сумња да се ради о акцији чији је циљ да отету српску имовину јефтино продају неком хрватском тајкуну. Мој брод је био један од највећих на хрватском Јадрану, али пошто не припада њима, упадао је у очи, као власништво српског држављанина.” Овим исказом ствар се знатно компликује.

Жељко Митровић говори да је посреди његов посед (власништво српског држављанина, дакле, појединца), али, и да је то српска имовина, што би значило да је власништво колективно а да су власници сви српски држављани. Но, ни то није сасвим јасно, јер као власник српског власништва пре се указује држава Србија неголи њени грађани. О чему се овде ради?

Да ли Митровић хоће да каже како је српска имовина и његова имовина или да је његова имовина и српска имовина? Ту ствар тек треба разјаснити. Оно што је ту и сада белодано, јесте то да, без обзира да ли говори о својој имовини као српској или о српској као својој, он у виду има искључиво покретну имовину која се налази (заплењена) у Хрватској.

У свом реаговању на заказану хрватску лицитацију продаје јахте која је за њега специјално и грђена у једном од хрватских бродоградилишта, Митровић је открио још понешто, како о својим специјалним везама с Хрватском, тако и о специфичности информисања у програмима медијске куће чији је власник. Најављујући да ће у својим медијима, не само у Србији него и у другим државама, бившим републикама социјалистичке Југославије, одсад бојкотовати хрватске филмове и хрватску популарну музику, уопште хрватску културу коју је досад штедро популаризовао, власник Пинка је рекао и ово: „На снагу је већ ступила забрана рекламирања хрватског туризма. Такође, више никада нећемо бити у прилици да заташкавамо инциденте и непријатности које српски, босански и црногорски држављани доживљавају на летовању у Хрватској”.

Вреди, дакле, поновити да осим што је на свим средствима јавног информисања који су у поседу његове медијске и продуцентске куће, као српску реципрочну меру хрватској лицитацији, забранио рекламирање туристичких дестинација из Хрватске, Митровић је саопштио да више неће заташкавати инциденте који се, оставимо ли по страни босанске и црногорске, дешавају нашим грађанима у Републици Хрватској на летовању. То не значи ништа друго до да у информативним емисијама уредници и новинари Пинка скривају оно што им је добро познато а тиче се безбедности свих оних који су напрасито проглашени власницима једне заплењене јахте у хрватском Јадрану – саме српске нације, и то у сврху рекламирања туризма у Хрватској. У средствима информисања у Митровићевој својини, новинари су свесно и смерно дезинформисали грађане.

На ово признање власника Пинка да су опасне туристичке дестинације рекламиране као идеалне за одмор, и да је тако обмањивана српска, и не само српска, јавност, морала би да реагује Републичка радиодифузна агенција, нарочито стога што Пинк поседује националну фреквенцију.

Овом пригодом, у овом тренутку истине, Митровић користи гротрескну фразу „више никада нећемо бити у прилици да заташкавамо”, на коју звони полиграф. Бити у прилици, увек значи бити у доброј прилици: бити у прилици да помогнеш, у прилици да сазнаш, у прилици да откријеш, у прилици да објасниш, а никад – у прилици да одмогнеш, да не сазнаш, да не откријеш, да не објасниш или у прилици да заташкаваш, јер никада ниси у прилици кад си приморан на нешто, а ако си приморан, онда си у неприлилици.

У ствари, граматички је сасвим исправно рећи да си у прилици да лажеш, да превариш, да преотмеш или да заташкаваш истину те да је изобличаваш по цени рекламне поруке, само што тада твој језик не лаже, него открива о каквом субјекту говора је реч, показујући га самог као варку и превару. Језик те издаје.