Високи Захарије

Издавачка кућа Здрављак је управо објавила књигу колумни Захарија Трнавчевића, поводом његових пуних 85 година. Са задовољством сам за ту књигу написао о њему овако:  

Познајем високог Захарија Трнавчевића деценијама и никад о њему нисам чуо ружну реч. Проживео је 63 (и словима, шездесет три) године у јавности и нема непријатеља. Цео живот није успео да нађе некога са ким не говори. Људи га поштују, сматрају га пријатељем чак и када га никада нису видели уживо. Био је у партизанима, па је писао у време љутог комунизма, па онда у време самоуправне фарсе, онда је оснивао демократске странке, био и остао Jугословен, а ипак нико га не оптужује за камелеонство. Он је на страни живота и људи то поштују, јер знају да заиста тако мисли и да се није окористио. И телевизије и новине за које ради имају златну коку, али не види се да су захвалне за јаја која им носи. И од тога је виши, не занима га. Колико је таквих међу нама?

Није Заре изабрао земљу и оне који од ње живе као свој позив, већ су поља изабрала њега. То је морало да се деси, јер је он човек рада и рађања. Све што стоји, што мрљави и замајава изазива у њему презир и бес. Само оно што клија, расте и бори се да преживи, заслужује његову пажњу и подршку, за такве ствари ништа му није тешко. Лице му подсећа на кору велике маслине, такво је и корење које је пустио, из земље црпи живот и ваљда је зато тако сигуран и разуман. Зато не брине шта ће му рећи комитети, министри, партије, председници и доушници. А сељацима је рекао више, блаже, оштрије и корисније него било ко у нашем веку. Није Захарије Трнавчевић храбар, он је (благо њему) нормалан и зато је (тешко нама) редак. 

Стално срећемо људе који се трсе како страдају у животу, јер кажу бобу боб, а попу поп. Кад то чујем, увек се најежим и склањам од тих кафанских хероја. Једини кога знам да је заиста такав јесте мој пријатељ Заре. Међутим, од њега такву хвалисавост никада нећете чути. Он је просто то. Kод њега је најкраћи пут између мисли и речи, на том путу нема царине. И баш то му је донело углед и поштовање, јер бисмосви ми волели да можемо тако; то је оно што се зове људски интегритет. Провео сам много година на РТС-у, тој пакленој кухињи политике, негативних мисли, незадовољства, оптужби и трачева. Колико знам, једино је сељак-господин-друг Трнавчевић гласно говорио шта мисли и сви су знали да не спада у куваре.   

Из његових колумни зрачи Захаријев стил, другим речима, он сам. Једноставан, јасан српски језик, одлучност, позитиван став и обавезно предлог како да буде боље. Никада не покушава да вас засени, осећате да има потребу да каже то о чему говори. И увек тај лајтмотив о животу, у прозу преведена песма: „Све што расте и треба да расте, све што цвета и треба да цвета.“ 

Врхунске вредности за мог друга Зарета су Љубав и Храброст. Успео је да оствари можда најкрупнију свету поуку о томе како љубав топи страхове, али му небо није баш било захвално. Надживео је тешке трагедије у свом дугом животу, али сам га видео пре неки дан: онај исти човек, упоран, предузимљив, разговорљив, вредан. Оличење заједничке вере у оно што је створило нашу блискост – живот је изнад свега.