Чуда на Голом отоку

Читајући Солжењицина, покушавао сам да реконструишем један ујаков дан на Голом. Један дан Ивана Денисовича Сухова. И један дан Добривоја (Димитрија) Поп-Тасића. Сухов се борио против мраза од минус 30 степени. Ујак се борио против врућинчине од плус 40 степени. Сухов је имао промрзлине, а ујак опекотине. Сухов је радио у тајги, вукао балване, зидао зидове хале блоковима од шљаке... Ујак је туцао камен на дневној врелини, товариога на трагач и премештао с гомиле на гомилу... Били су прљави и одрпани обојица; носили су туђе дроњке, прљаве рите увезане узицама и канапом. Били су гладни обојица, толико гладни и жедни да су одавно на то огуглали. Опрљени мразом и сунцем изгубили су свој пређашњи људски лик. Постали су неко други – само неко туђе име и број... Претреси, прозивке, пребројавања, провере, саслушања, дневна и ноћна доза тортуре... Сухов!... Овде!... Поп-Тасић!... Овде!... Сухов! Поп-Тасић!... Овде!...

Кад се са „Пунта“ искрцао на Голи ујак је био млад, тек напунио 20 година, још пун знања, елана, заноса Великим Идејама. Онда је дошло време да се није могао сетити какав је био кад је дошао. Млад? Здрав? Леп? Све те речи у глави звучале су му празно, изгубиле су значење. Није могао да се сети њиховог правог значења, ма колико се напрезао. Био је осуђеник на Голом откако зна за себе. И никада се свог ропства неће отрести, опрати. А Голи постоји од почетка света. Толико је дуго и тешко ујаково ропство. Није могао да замисли какав ће бити кад изађе. Пре свега, треба да дочека тај час изласка који стоји бесконачно далеко. И не приближава се. – У логору дани врло брзо пролазе! Чудо једно како лете, како се роје! Али рок се не помиче, никако. Казна се уопште не смањује!... То је један од бројних логорских парадокса: парадокс о времену. Има и других. На пример: парадокс о простору. – Колико год да је велики и простран бокс за спавање, у њега увек можеш сместити још једног логораша!... Простор на Голом није издржао, почео је да се повија, увија у себе, на крају се завезао у Мебијусов чвор! То звучи апстрактно, али на Голом ништа није апстрактно, све је реално, видљиво и оштрих, тврдих ивица. Те тако, логораш који разуме Мебијусове теореме, лакше подноси туцање камена и бесомучну трку са трагачем, са товаром и без њега. Чувари на Голом, а тек они са Архи-Пелага, нису ни знали, а били су претече театра апсурда. На пример. Чувар наређује да се трагач боље натовари и мисли у себи:       

– Неће издржати. Пашће. А кад падне, ја ћу га...

– Издржљиво псето издајничко, види ти њега!...

– Натовари још. Натовари боље!...

Коста Кулунџић, Свети Георгије побеђује, са изложбе у галерији Озон у Београду

На крају дана кажњеници су вукли трагаче који су били дупло тежи и већи, заправо толико велики, огромни, већи од самих логораша-трагача, тако да се, иза гомиле врелог камења, они нису ни видели. Али су и даље вукли. Како су вукли? Како су издржали? Па, тако што су били праведници лажно оптужени и лажно осуђени. Чувар је гледао, био је толико туп од свега, да није хтео да види. А и да је видео, шта је могао да каже капетану?! Ништа... А лепо је видео како трагач лебди, а оне две мрцине само благо придржавају ручке... Једино тако, постајући свеци, чинећи чуда на пакленој припеци, заточеници су успевали да испуне прекомерне, чудовишне, фантастичне норме. Код најгорег, најлуђег чувара неког Перковића (из Перковића) почела су се свакодневно догађати чуда. Његова бригада одбацила је дрвене трагаче и голим рукама пребацивала камена брда с једног места на друго. Тамо где Перковић покаже прстом. Стенчуге, веће од чамца, прави камени бродови, пловиле су стеновитим хоризонтом Голог, час са истока на запад, час са југа на север. Последњег дана Перковићеве службеуздужни профил Голог променио се за неколико степени и то су некакви докони геометри приметили. На њиховим снимцима лепо се видело да је Голи поприлично окрњен. Поведена је унутрашња, строго контролисана, истрага. Утврђено је да је Перковић прекорачио овлашћења чувара и да је својој бригади задавао немогуће задатке. Комисија није улазила у детаље који би могли објаснити како су ти „немогући задаци“ испуњавани. Перковић је био слаб из рачуна, а о физици није знао ништа. Од школе имао је само диплому батинаша. На већ исписане норме додавао је по неколико нула, онако, по своме. Он дода нулу, бригада испуни. Он дода још три нуле, бригада опет испуни. Перковић онда дода много нула, али бригада опет испуни план. И пребаци га за 47,14 одсто. Е, одатле је настао хаос. Сви трагачи су лебдели, а стене се саме претварале у песак са понеким лепим примерком фосила из мезозоика или ће бити неког-лита. Увече Барака 16 светлела је и кад је струја искључена. Од сто бригадира 56 се просветлило (њихово тело је исијавало плавкасти, фосфорни сјај), десет су од атеиста изравно постали свеци, а двојица су се, држећи се за руке, вазнели у небо, пред очима целог Логора постројеног на вечерњу прозивку. Зашто су одлетели?! Пошто им је чувар поломио ноге, они нису могли да ходају, па су, просто морали да лете. А кад су узлетели, сетите се горњих парадокса, они су онда и одлетели... Капетан је прозивао: – Иван Сувајџић!... Перковић је показао прстом горе, увис... – Петар Хаџи-Петровић!... Перковић, опет показује прстом, као малопре, отпасује каиш са револвером, спушта оружје поред себе, затим и дугачку мочугу којом је тако радо замахивао и ломио кости заточеницима, такође. Заузима став мирно и рапортира: – Друже, капетане! Чувар Богдан Перковић! Дозволите да се обратим! – Изволи, Перковићу! – Дајем неопозиву оставку! – и истог часа се сручи у епилептичком нападу... Исход: ствар је заташкана. Перковић отпуштен из службе и пребачен на лечење у Азил „М. Крлежа“, Стењевац код Загреба. Перковићева бригада била је пет дана на поштеди, а затим расподељена по осталим бригадама. Њихов аветињски сјај лагано је избледео. Свеци су унапређени у собне старешине. Били су правични и поштовани од обичних осуђеника. Неки су им, кришом, љубили руке. То је запажено, али толерисано. Вазнесени су прецртани у списку логораша. Одобрени су трошкови за поновно премеравање острва и уцртавање у нове карте ФНРЈ. Командант је потписао наредбу у којој се, укратко, каже да се тад и тад на Голом није догодило ништа. Стари комуниста, прекаљен у тамницама старе Југославије, није приметио да је упао у контрадикторност тврдећи да се није догодило ништа. Како две негације дају афирмацију, онда испада да се ипак нешто тамо догодило. Али, шта? О томе можемо да дискутујемо. Не сад. Још је рано. Да, касније. Кад дође време. Како се то лепо каже: Кад сазри време!... Време, наравно, никада није сазрело. Није време грожђе да може да зри и да сазри. Друга ствар је вино; оно заиста зри. И све је боље што је старије, то јест – дуже у зрењу...

(Из рукописа у настајању новог романа „Писма и коментари“)