Политика и уметност у Србији

Студиозно дело професора естетике на Факултету музичке уметности Мишка Шуваковића „Историја уметности 20. века” (Орион арт, Београд, 2011), чији је први том посвећен радикалним уметничким праксама у Србији, у периоду од 1913. до 2008. године, инспирисало је разговор на тему о традицији радикалне уметничке праксе у Србији. О статусу уметности и уметника, политичкој вољи за уметност... У разговору који преносимо учествовали су ликовни критичар Ђорђе Кадијевић, историчар уметности Славко Тимотијевић, уметник Урош Ђурић, теоретичари уметности Мишко Шуваковић и Стеван Вуковић, Марија Ђорђевић, уредница Културне рубрике „Политике”, и Гордана Поповић, новинарка „Политике”.

Међу млађим уметницима унапред сматра пропалим свако ко не оде из земље у том року од две-три године након дипломирања: учесници округлог стола у „Политици”

Политика: Да ли данас можемо да кажемо да је у Србији радикална уметничка пракса етаблирана?

Мишко Шуваковић: Уколико говоримо у начелу, оно што би се могло назвати радикалном уметничком праксом, новом уметничком праксом, праксом нових медија, перформативне уметности и тако даље, данас је утврђено на глобалном плану као доминантна уметничка пракса. То потврђују догађања попут изложбе „Документа“, Венецијанско бијенале... Такође, на већини главних уметничких школа одиграва се преобрат, који заправо напушта традиционални појам ликовности, и прелази у подручја онога што се назива визуелним уметностима.

Кад се говори о Србији, ствар је много комплекснија, и на неки начин нове уметничке праксе или радикалне уметничке праксе јесу доминантне, кроз изложбе које се одигравају – од Октобарског салона па до бројних ауторских изложби. С друге стране, у јавном мњењу, које се креће од публике до уметничких школа, доминира жал, тежња да се сачува оно што се називало традицијом сликарства, скулптуре, графике. Драматично је то што је број студената скулптуре данас опао испод границе очекивања, неке дисциплине су потпуно промениле свој статус, као што је графика. У том смислу, на овој сцени је реч о амбивалентности духа времена у најнеодређенијем смислу и, с друге стране, о жудњи ове средине за традиционалним вредностима.

Није реч о модернистичкој идеји о смрти сликарства, већ о промени статуса и распореда моћи, или утицаја који је припао овим новим медијима који су данас доминантно у игри.

Политика: Како је дошло до те прерасподеле моћи?

Ђорђе Кадијевић: Извесно је да је господин Шуваковић у праву у погледу једне културолошке позиције, коју данас у свету, па и код нас, има оно што се уобичајено назива новом уметничком праксом или радикалном уметничком праксом. Међутим, помало је несмотрено говорити о етаблирању нове уметничке праксе. Та пракса је настала управо из једног покрета радикалне критике, из позиције која је била све сем у својој тензији жељна етаблирања. Напротив, она је устала против етаблиране врсте културе и посебно одређених модалитета уметничких изражавања. Ако је сада та пракса изгубила своје изворно, критичко, трансгресивно одређење, и ако је доживела да постане етаблирана, то би у извесном смислу значило да је негирала саму себе. Она се, изгледа, није ни борила ни за шта друго него да се етаблира и да постане доминантна. И да, ако већ не може да укине, онда бар потисне на маргину оно што је њу држало на маргини толико дуго пре него што се докопала позиције коју сада има.

Славко Тимотијевић: Појам етаблираности подразумева одређени процес и правила у том процесу, a ми често немамо ни елементарне механизме како да третирамо појаве на нашој уметничкој сцени. Та амбивалентност о којој је говорио Шуваковић овде иде од потпуне нуле до потпуне бесконачности, јер се ефекти одређених квалитета никад не појављују у јавности на онај начин на који би требало да се појаве. У реалном систему уметности, квалитетне, снажне појаве као што је Нова уметничка пракса генеришу квалитетну сцену, добре галеристе, или добре музеје и то је оно што одређује њен ниво етаблираности. Овде ви можете да после изузетног „успеха“ не добијете ништа. Наша тренутно најуспешнија уметница, Марина Абрамовић је буквално отерана из Београда, пре свега због недостатка политичке воље, а такође и недостатка довољно квалитетне воље и од стране нас критичара, галериста и музеалаца... Њој никако да се направи ретроспектива у Београду због чега је и узела црногорско држављанство. Ми нисмо направили адекватан амбијент да бисмо били способни да тако велике уметнике успешно сервисирамо јер не постоји политичка воља која би била елементарно добронамерна према ликовним уметностима. Можемо сада да разговарамо и 10 сати без икаквог закључка зато што још увек нису успостављени адекватни критеријуми и стандарди са којих би ми могли да градимо нове стандарде. Ми увек и изнова почињемо испочетка. Овај разговор о етаблираности вођен је милион пута и у СКЦ-у, и на другим трибинама, и никада није донет неки закључак где бисмо рекли: „Ево, сада смо заувек прескочили ту степеницу и идемо даље“.

Политика: Шта се у ствари подразумева под појмом нова уметничка пракса?

Стеван Вуковић: Нисам баш сигуран да појмови радикалне и нове уметничке праксе могу синонимно да се користе. „Нове уметничке праксе” je технички термин историјe уметности, уведен у другој половини седамдесетих да би се тачно спецификовали одређени појединци, групе и типови рада уметности, за које можемо да кажемо да су се у некој мери подударали са радикалним, али засигурно нису исцрпљивали појам радикалног. Осим тога, „нове уметничке праксе“ су, од самог тренутка када су именоване, промовисане не као неки издвојени радикални сегмент, већ централни ток, па чак и целина тога што је у уметности те деценије имало историјски значај. Изложбени програми музеја савремене уметности у Загребу и Београду „нове уметничке праксе“ путем деценијских изложби историзовали су као најрелевантнији део уметничке продукције у Југославији тог времена. Потпуно је друго питање да ли се то пренело и у образовни систем, у школске програме, и у неко шире поље културе. У свакодневном искуству људи који не припадају уметничким круговима и нису баш упућени у оне сегменте ликовне продукције које зовемо савременим, „нове уметничке праксе“ се и даље засигурно доживљавају као нешто изузетно радикално, то не сумњам. Можда та чињеница оправдава изједначавање та два појма.

Мишко Шуваковић: Не бих рекао, када говоримо о савременим појавама у уметности, да се ради о томе да нешто с маргине прелази у центар, да постоји некаква академија, велики музеји који то верификују, потврђују и онда то постаје доминантна уметничка пракса као таква. У последњих 30–40 година десила се суштинска промена у домену визуелне културе, културе комуникација и начина, да употребим стари термин који су користили преводиоци шездесетих година – општења. А то значи општења средствима која нису више везана за оно што је припадало ликовном начину стварања. Као што је и појава уљане слике у своје време значила једну фундаменталну промену односа такве врсте заната према грађевинском занату. Сада је појава нових медија, појава нових слика, слика које се појављују путем телевизије, Интернета, учинила да се видљивост и препознатљивост света одиграва на другачији начин. И то је довело до тога да савремене уметничке праксе припадају тој врсти културалног рада.

Ја сам појам радикалне уметничке праксе употребио са намером да укажем на све оне уметничке праксе које одступају од модернистичке традиције ликовних уметности и које су то у свом развоју кроз дуги или кратки 20. век имале. Могло је да се говори о авангардама, али тада улазите у велики проблем са авангардама, неоавангардама, поставангардама, већи хаос се прави. Стога је ово један формални технички термин који означава једну врсту таквог одступања.

Политика: Да ли је и колико нова уметничка пракса повезана са политичком ангажованошћу?

Мишко Шуваковић: Не постоји уметност на једној страни и политика и култура на другој страни.. И зато, када се употреби термин етаблирање или доминација, ја не бих мислио на то да се ради о скупу стручњака које сте сакупили у некој институцији или изван институције као ви сада, која ће рећи то је права уметност. То су само ефекти. Реч је о одређеном културном, друштвеном тренду, као што је и појава и доминација бијенала у последњих 20 година један политички пројекат, у оквиру културе, кроз коју се изграђује нова слика либералног света. Сачијева колекција је на прелазу деведесетих у двехиљадите године огроман капитал уложила да направи обрт, повратак слике. Стотине милиона долара су уложене у тај пројект. Највећи број тих слика које су настајале касних деведесетих и раних двехиљадитих везан за феномен медијске слике – филмске, телевизијске, новинске, порнографске, поп културе, заправо у вези је са једним комплексом у коме се сликарство показало у једном сложеном односу према, заправо, доминантној слици и није се десио тај обрт повратка. Другим речима, постоје данас све праксе паралелно, али је реч о томе да као и у сваком времену нешто доминира, и одређује карактер тог времена. То је пар екселанс политичко питање, јер је аутономија уметности, како је модернизам поставио, увек била политички акт.

Урош Ђурић: Не знам да ли се уметност уопште етаблирала у овој средини. Мислим да је она углавном схваћена као декор, то се види и по манифестацијама као што је „Миксер”. То је једна врста Потемкинових села, која траје пет дана и после тога углавном немате ништа. Не знам на који начин, кроз које би се то структуре нова уметничка пракса прво препознала као нова уметничка пракса, осим у неким херметичним ускостручним круговима који то прате и подржавају, али у неком ширем друштвеном пољу мислим да она уопште не постоји ни као појам, а камоли да је виђена.

Политика: Да ли постоји политичка воља да се подржи?

Урош Ђурић: Очигледно је да не постоји политичка воља. Питање је да ли је подршка икад и постојала као израз политичке воље. Ако говоримо о уметности која се везује за радикалне уметничке праксе, које је Мишко Шуваковић поменуо малопре, ако рачунамо да је нулта година почетак рада Студентског културног центра 1971. године и све оно што је програмски остваривано тамо, питање је колико је то заиста била у истинском смислу речи политичка воља, да је једна одређена групација, политичка групација рекла: „Да, ми желимо то, баш на тај начин“. Ако ништа друго, у време социјалистичке Југославије постојала је пракса да се преко културе могу стицати политички поени. А про по идеја о томе како смо некад били либералније друштво, данас то уопште није случај. Мислим да политика, ако уопште и учествује у нечему, учествује у култури само кроз неке облике промотивне или самопромотивне подршке, бар када говоримо о савременој уметности као сегменту културе. Што се тога тиче, ту не постоји никаква јасно профилисана идеја, јасно профилисан став актуелне политичке гарнитуре.

Стеван Вуковић: Велика је разлика у третману стручњака у области културе, па и другим разним областима људског деловања данас, у односу на бившу Југославију. Бранка Прпа је у неком од Пешчаника то веома прецизно описала на следећи начин: некадашњи систем је од стручњака покушавао да прави поданике, а садашњи од партијских поданика покушава да направи стручњаке. То је наш основни проблем. Политички систем који доминира овим нашим друштвом културу види као нужно зло и као могућност запошљавања кадрова који су вишак у неким профитабилнијим областима рада. Преведено на језик улице, то што неко нешто ради у области културе може да значи само две ствари – или нема друге, било какве боље опције у животу, или је и довољно залудан и већ унапред довољно финансијски подмирен. У оба случаја нема шта више да тражи од друштва и државе, већ само да им даје. А ми који радимо у области културе ћутимо и не бунимо се. Да направим паралелу: недавно се група људи који раде у области културе у Словенији оштро побунила и слала петицију против смањења буџета за културу Републике Словеније за 18 одсто за следећу годину. Тих 18 одсто је 36 милиона евра. То значи да је њихов буџет за ову годину 200 милиона евра, док је буџет Републике Србије за културу за ову годину 63 милиона евра. Земља која је пет пута мања од наше има три пута већи буџет за културу, и радници у том пољу се активно боре се да тако и остане! Нама је добро и овако.

Политика: Да ли се слажете с мишљењем да је до распада Југославије власт посредством културе покушавала да прави сопствену промоцију?

Ђорђе Кадијевић: Сви данас живимо на развалинама аутентичне државе Југославије, на којој смо сви рођени, ја се осећам сином те државе. Затим живимо на развалинама Србије која такође није држава без Косова, то је рушевина. Сутра се Мачва може прогласити за државу, чујем да постоји покрет за Шумадију. У таквој ситуацији, о каквој политици ми хоћемо да говоримо? О оној политици где се сваки час чује реч Брисел и чија је основна преокупација и литургијско гесло ући у Европску заједницу, као да ће се тада решити сви проблеми. У таквој ситуацији, не може се очекивати од политике и њених експонената, од политичара који су протагонисти на њеној сцени, да се богзна како интересују за ствари културе. Друго је питање колико су они сами културни. Кад говорим о односу политике и културе никада не могу да заборавим једно лично искуство. Када сам био раних шездесетих година постдипломац у Паризу, десило се да Ками добије Нобелову награду и онда прође годину дана и он не објави ниједан ред. Ја то нисам ни приметио. Међутим, приметио је онај који је требало да примети. У главном париском дневнику освануо је наслов: „Зашто Ками ћути”. Следи текст потписан од стране министра културе Андреа Малроа, где он поставља суштинско питање. „Зашто ћути Ками?“ А ако Ками ћути, онда значи да са Француском нешто није у реду. То се зове понашање једног министра културе, човека који не мисли само како ће да расподели ону цркавицу, на филхармонију, на филмаџије, ликовњаке и тако даље, него који истински размишља о култури државе и народа, што је његов прави посао. Када смо ми имали таквог министра културе?

---------------------------------------------------

Социјално интелигентнији краће трају

Стеван Вуковић: Најгоре пролазе такозвани слободњаци, уметници и кустоси који немају посао и плату у некој институцији, нити других, прихода, сем оних  од рада на изложбама. На пример, просечан рок трајања на сцени младог уметника који заврши Ликовну академију јесте три године. Више од 90 одсто тих младих људи направи једну, до две-три самосталне изложбе, и учествује на до десетак групних, и на тај начин се реализује у неком креативном смислу, имајући од тога само личну, али не и било какву друштвену симболичку сатисфакцију (а да не помињемо финансијску), и тада се нађе пред избором: у иностранство или у неку другу струку (дизајн, културну анимацију, образовање итд). Што је неко социјално интелигентнији, то на нашој сцени краће траје као уметник, осим ако стварно није фанатик. И то је све изразитије. Чак се већ међу млађим уметницима унапред сматра пропалим свако ко, на било који начин, не оде из земље у том року од две-три године након дипломирања.

----------------------------------------------------------------------------- 

Политика и светска уметничка естрада

Ђорђе Кадијевић: Шта би била функција политике у домену културе? Изгурати неког човека на уметничку светску естраду. Да ли мислите да је Ренато Гутузо већи уметник од Петра Лубарде? Не мислите, наравно, надам се бар. Ја у то уопште нисам убеђен. Међутим, Лубарду нећете срести нигде у светским музејима, а Гутуза ћете наћи готово у свакој великој светској музејској збирци. Зашто? Зато што је Комунистичка партија Италије, којој је он припадао и плаћао чланарину и радио за њу, радила за њега, иако није била на власти у тој земљи и успела да га изгура на светску политичку естраду. То је, по мени, функција политике. Не да она политизира дух и идеје уметникове, него да му политичким средствима помогне да се, у буквалном смислу речи, лиши своје усамљености и да му прокрчи пут до пуне европске и светске афирмације.