Дуготрајно али успешно

Више од сто година било је потребно да Светска здравствена организација алкохолизам призна за болест. Када је 1951. године доктор Јелинек, Пољак који је радио у Америци, дао прецизне параметре на основу којих се злоупотреба алкохола могла сврстати у болест, заокружен је систем болести зависности у ком је зависност од психоактивних супстанци веома брзо и лако нашла своје место у систему између ознака Ф 10 и Ф 19.
Болести зависности све до седамдесетих биле су спорадичне. Хипи покрет који је промовисао мир и љубав, имао је и идеју о "одмах и сад" задовољству, а када је време деце цвећа прошло, наслеђе у виду болести ескалирало је у пандемију.

Примаријус мр сци. мед. др Драгомир Поповић, један од пионира у лечењу болести зависности код нас и аутор успешног програма породичне терапије, каже:

– Број оболелих младих људи (адолесценти) у свету процењује се на дванаест одсто. У овај проценат не рачунамо пробаторе, већ само оне који постану зависници. Мерено параметрима Светске здравствене организације, може се поуздано рећи да је број оболелих адолесцената у Београду око 25.000. Па ипак, на лечење се јави само осам одсто њих. И сви имају шансу да са успехом заврше лечење ако се придржавају строгих правила и принципа на којима се заснива овај вид породичне терапије. А придржава их се половина, јер га управо толико успешно завршава.

Шта је са осталим породицама, а таквих је више од 23.000 само у Београду, које не препознају болест и које несрећне главињају кроз живот верујући да су немоћне, да је њихово дете безобразно, да неће да престане, да је изабрало лош пут али да ће схватити да то не ваља...

– Те породице гурају главу у песак, постају потпуно дисфункционалне и самим тим болесне. Болест зависности јесте болест целе породице, и ја верујем да се само тако схваћена она може лечити. У Центру за породичну терапију при Институту за ментално здравље, почетком осамдесетих усавршавао сам се пуне четири године по методи Товисток клинике из Лондона која негује системски породични приступ, и, на крају, креирао сопствени метод лечења којим сам успешно годинама руководио у Заводу за болести зависности – објашњава нам саговорник.

Програм др Поповића заснован је на уверењу да је болест излечива ако зависник то жели и ако му породица пружи праву подршку која се организује кроз добар програм лечења.

Изрека "једном зависник, увек зависник", коју многи употребљавају, има свој наставак а он гласи "ако он то жели и ако породица на то пристане". А чињеница да се излечи само четири одсто породица говори о томе да оне не покушавају да се лече или да у лечењу нису истрајне. Зато је важно да се што више говори о томе да је зависност болест, а да породица тада треба да се понаша као и у свим другим случајевима болести свог детета.

– У прилици да се излечи јесте сваки онај пацијент који жели да се лечи, који зна шта добија лечењем и који у томе види бар једно малено зрнце предности над оним што је имао у болести – каже др Поповић.

Али, по мишљењу нашег саговорника, још је важније испунити следеће захтеве породичне терапије болести зависности:

– И породица мора да буде захтевна, стрпљива и упорна. Мора да схвати да примарни пацијент нема моћ, мора да научи како да препозна и разоткрије манипулацију, мора да верује у правила која подразумевају многа ограничења те да прихвати чињеницу да примарни пацијент има право на следећу слободу онда када је претходну освојио без повреде неког правила лечења.

Све ово је тешко јер болест зависности прате многе заблуде – од оне да је неизлечива, да је рецидивна, да је пацијент непоуздан, без емоција...

– Он је само болестан. А пошто болест зависности није настала од јуче до данас, она се не може ни излечити од данас до сутра. Она има своје време трајања, оно јесте дуго, али на његовом крају је здрава породица која током лечења међусобне односе, емоције и комуникацију доводи до веома високог нивоа а који је неопходан да се болест не би повратила. Моје искуство је покаyало да је болест зависности излечива а да су сва друга веровања предрасуде и бирање лакшег пута – препуштање болести и пристајање на веровање да је болест непобедива.

Родили сте дете и оно је било здраво на рођењу. Из маленог белог смотуљка израстао је млад човек – радознао, несигуран, рањив, збуњен, добар, вредан... Једног дана он се разболео а ви то нисте приметили. Да је имао температуру одвели бисте га код лекара и дали му лек. Лечење болести зависности није тако једноставно, пут је много дужи, много напорнији и много захтевнији, али је излечење извесно баш као што је и престанак температуре.