Јелкина стогодишњица

Од нашег сталног дописника
ВАШИНГТОН, децембра – Да је неком магијом неко однекуд пребачен те вечери до те неупадљиве а лепе породичне куће у вашингтонском предграђу Бетесди, никад не би погодио на ком се континенту обрео па – ни које је доби домаћица. Енглески се проређено чуо, превладавао је српски, под су прекривали ћилими балканских шара, наресци су мирисали на прекоокеанске вештине, са чеоног зида простране одаје, испуњене рођацима и гостима, гледали су, овде махом непознати, насликани свеци, док се "све вртело" око жене, одевене у црно, усавршене умешности да "све разуме", па и оно што не може да чује.

Не мичући из фотеље, ова дама је господарила ситуацијом, с мање изговорених речи од било кога у маси око ње. Лако је подносила погледе радозналих да проникну у тајну њене – крепке дуговечности.

Без рецепта

Те суботе, 25. новембра, она – Јелка Јанковић, напунила је 100 година, остваривши тако и један актуелни амерички сан. Недавна анкета је, наиме, показала да две трећине од 300 милиона грађана САД прижељкује да у здрављу и весељу прослави стоти рођендан.

У генерацијској мањини – око 70.000 овдашњих столетника – сада се нашла и госпођа Јелка. Можда је, по њеним ближњима, најстарија америчка Српкиња, бар међу рођеним у Србији.

Нема рецепт за дуговечност, каже у разговору за наш лист, изражавајући се течним, јасним матерњим језиком. "Умерено живим и доста постим јер сам врло верујућа" – додаје и напомиње да се моли Богу ујутру и увече "да ми опрости грехе, јер ма колико човек пази, ипак згреши".

Док прича о себи, окупљени је повремено "исправљају". Каже да је пушила годину-две, а рођака тврди да је тај "грех" много дуже упражњавала, до доласка овамо. Каже и да "никад није пила", а чује се добацивање: "осим што се сада освежи чашом пива".

Њена кућа у Бетесди је мешавина глобализације и локализације, као и многи домови овде, чији су станари "још нешто" осим Американци. И у "новом свету", негују свој "стари свет", кога често више нема, бар не онаквог каквог га памте.

На свет је Јелка дошла 1906. у Синовчевићу, код Шапца, у имућној породици Поповић. Завршила је учитељску школу, али никад није радила као учитељица. Намештење је уступила сиромашној колегиници. Од родитеља је добијала позамашан џепарац. 

Затим се, 1925. удала за шабачког адвоката Јанка Јанковића. Следеће године родио им се син Миодраг. У Другом светском рату он с четницима одлази у борбу "против Немаца и комуниста", али се не враћа жив.

Рат јој и мужа одводи – у заробљеничке логоре по Немачкој, где он преживљава. Из те земље одлази 1950. у САД, не желећи да се врати у домовину, с чијом се новом влашћу не слаже. Запошљава се као професор српског за дипломате у Стејт департменту.

Јелка се супругу овде придружује 1953. Прави колаче за онда познати француски ресторан у Вашингтону и шије у салону чије су клијенткиње из високог друштва.

Од одласка, пре 53 године, Јелка у Србију није долазила, иако је "сто пута" пожелела да види завичај. Прво су се супруг и она прибојавали доласка у земљу где су изгубили сина и где им је већи део имовине одузет. Кад су разлози за страх нестали, понестало је снаге.

У међувремену, Јелка и родбина постали су "магнет" за земљаке. Кућа им се прочула као "увек отворена за све добронамернике" и као састајалиште "финог, грађанског света", претежно оближњих и гостујућих Срба. Недавно се ту окупило и повеће друштво, поводом годишње конференције америчких стручњака за језик и културу словенских народа.

С Бушовом честитком

Иако се никад није враћала у Србију, за Јелку кажу да је "сва у српству". Од мужевљеве и своје пензије издваја за пошиљке, најчешће, кажу, она без директног потомка – деци без родитеља у Србији. Учлањена је у организације српске дијаспоре, чита новине из постојбине, слави славе које су она и рођаци оданде пренели.

За њен 100. рођендан, на собној зидној табли биле су окачене многе пригодне поруке. Међу њима и – честитка "првог пара Америке", председника Џорџа Буша и његове супруге Лоре. Овде је обичај да шеф државе на тај начин укаже поштовање столетним суграђанима, а у писму, с његовим и потписом "прве даме", изражена је и жеља да Јелка "окружена срећним успоменама, настави да доприноси да свет буде боље место свима који је воле".

Јелка Јанковић каже да заиста има и "срећних успомена" и да је памћење највише обрадује подсећањем на давна времена "кад се у Србији сложно живело, кад су добро стајали и господа и сељаци". А чести посетиоци, од којих су се многи нагледали света, уверавају да се у њеној кући осећају као на једном од све ређих "бољих места".