Старе наде

"Како је мучан крај једног старца: сваким даном је све слабији, вид му опада, уши му постају наглуве, снага га издаје, срце му нема више одмора, уста му постају ћутљива и ништа не зборе. Смањују се његове умне способности и тешко му је да се данас сети онога што је јуче било. Све га кости боле. Послове којима се некада предавао са задовољством, извршава их још само са муком…
Старост је највеће зло које може задесити човека…"

Ово је, бар колико је нама познато, први познати писани напис о старости. Текст који датира из 2500. године п.н.е. написао је Птахотеп, египатски филозоф који, дабоме, није могао ни да наслути колико ће се свет променити само коју хиљаду година касније. Ово кажемо зато што је, рецимо, 4506. година након Птахотепа, дакле негде средином прошле недеље, извесни Минтеферинг (Франц), немачки министар рада, објавио свој напис о старости у чијој су сржи, пак, биле идеје које би требало да помогну да се старији људи што дуже осећају младим. Заправо да раде док не изнемогну, али и да изнемогну – што је касније могуће!

Иницијатива 50

Наше учестало писање о овој проблематици, на овом месту, наметнуле су, тако, реалне околности.  Пре отприлике два месеца је, наиме, с планом налик на немачки изашао и Жан Луј Баро, француски министар, који је наумио да проценат радно активних Француза старијих од 55 година са садашњих 40 већ крајем ове деценије подигне на 50 одсто. Сада су, пак, и Немци смислили своју "Иницијативу 50". Тамошњи министри, којима је постала неподношљива помисао на то да је тренутно само 45 одсто Немаца старијих од 55 лета у сталном радном односу, примени поменуте иницијативе надају већ – с пролећа наредне године. По немачком плану би, баш као и по француском, број запослених бодрих педесетпетогодишњака (и старијих), крајем деценије морао да достигне макар 50 процената, а да би се тај наум реализова ваљало би чинити штошта с циљем да се недовољно остарели (не)радници опет приволе на посао. У плановима надлежног министарства, стога, запажено место заузима подстицање послодаваца да запошљавају умишљене пензионере на ограничен рок (пет година), државно финансирање додатног образовања тих људи, ради њихове преквалификације за нове послове и радне задатке, и томе слично.

Немачки званичници се, међутим, ових дана нису либили ни да искрено објасне праву суштину  "иницијативе" у чијој основи, очито, и није ништа друго до наум да се време одласка у пензију "прогресивно" – продужи. Ево и како: од 2012.  до 2023. би се лимит за пензионисање сваке године померао за месец дана. Након тога померао би се, сваке године, за по два месеца, тако да би се 2029. у пензију уместо са 65 одлазило са – 67 година.

Зелени папир

Али, што су баш сад сви запели да Французе, Немце, а и остале терају да раде до смрти, могао је неко након свега овога да упита.

Одговор је, свакако, лако могао да нађе у многим анализама у којима је описана велика невоља која чека превасходно развијенији свет, а која се зове недовољно деце кадре да када поодрасту преузму задатак да остареле издржавају својим радом (поготово што се зна да ће, због све дужег људског живота, и то издржавање убудуће морати све дуже да траје), па и у једној европској анализи, названој "Зелени папир". Ова студија је, уосталом, и представљала темељ свих потоњих – француских, немачких и осталих – појединачних настојања европских влада да већ сада спрече детонацију такозване пензионерске бомбе, која ће за неколико деценија бити кадра да њихове економије стварно разнесе у парампарчад. Студија је повећа, па стога, само неколико података.

У свим земљама чланицама ЕУ, са изузетком Кипра и Малте, већ сада се региструје пад броја становника, док је стопа прираштаја свугде увелико испод 2,1 одсто, дакле испод нивоа – просте репродукције. Аналитичари стога предвиђају да ће, упркос имигрантима, број Европљана свуда (изузев у Британији и Француској), па и у нашем нашем непосредном окружењу почети да се смањује, рецимо, Бугара ће 2030. бити за 21 одсто мање, Румуна за 11, а Хрвата за 19 процената…

 При свему томе ће се, дабоме, осетно изменити и структура становништва. Тако ће се до 2030. број младих људи између 25 и 39 година смањити за 16 процената, док ће се број људи старих од 65 до 79 година повећати и то за чак – 37,4 процента! У погледу радно способне популације, ствар ће, по свој прилици, изгледати још горе, будући да ће се број људи у пуном радном елану (од 15 до 64 године) до 2030. смањити за чак 20,8 милиона (!) што би, најпосле, могло да доведе дотле да се и садашњи, релативно скромни европски привредни раст – преполови.

Све то је и још много шта друго европске владе навело на озбиљна преиспитивања радног и пензионог законодавства. Мораће, дакле, да се ради све више и све дуже, да би се онда у пензију одлазило – све касније и касније. За разлику од некадашњих времена када се много полагало на стварање тимова такозваних младих нада, данас се, изгледа, већа пажња усмерава на стварање екипа које су колико до јуче маштале само о мирним данима у пензији.

 А млади? Њима, очито, не преостаје ништа друго до да смотају који џоинт. Ако се уопште домогну пара да га прибаве.