У СЕНЦИ КРСТА И ПОЛУМЕСЕЦА

Када је пре пола века предвиђао да ће 21. век обележити религије а не идеологије као претходни, славни француски аутор и Де Голов министар културе Андре Малро написао је: "Политичко уједињавање Европе захтеваће заједничког непријатеља. Једини могући заједнички непријатељ био би ислам".
Иако је крај идеологија у прошлом столећу два пута слављен – прво 1950-их а онда 1990-их – ретко ко је сем Малроа предвиђао да ће религије тако снажно повратити своју улогу и уселити се у савремену политику.

Теоретичари попут Рејмона Арона писали су о крају идеологија фашизма и комунизма верујући да улазимо у еру прагматизма у којој ће политика бити предмет аргумената и дебате а не веровања и тоталитарних погледа.

Али, историја је пуна изненађења. Лажне религије тоталитаризма замениле су праве. Повратак религије у политику је свуда видљив. Секуларна одређења западних демократија нису више тако чврста. Хришћански фундаменталисти САД доминирају Републиканском странком. У Европи, Ватикан је лобирао да прихватање Бога нађе своје место у преамбули предложеног устава ЕУ. Земље транзиције одмах су пригрлиле веру.

Израел дуго избегава и нацрт устава јер секуларни грађани верују да ће им ортодоксни Јевреји наметнути сопствене вредности. Исламски закони шарије улазе у политички живот у својој најригиднијој верзији, од Ирана до Нигерије.

Повратак религије широм је отворио двери конфликтима за које се помислило да су давно архивирани. Годину дана после насилних протеста муслимана због данске карикатуре пророка Мухамеда, умножавају се варничења Европе и света ислама претећи да потврде Малроова предвиђања и тезе Самјуела Хантингтона о неизбежности "сукоба цивилизација".

Папа Бенедикт XVI ражестио је муслимане цитирајући приликом посете родној Баварској овог септембра провокативну оцену коју је о Алаховом посленику у 14. веку изрекао византијски император: "Само ми покажите шта је то ново донео Мухамед, и пронаћи ћете зле и нехумане ствари као што је његова наредба да се мачем шири вера коју проповеда".

Француски професор филозофије Робер Редакер објавио је потом у "Фигароу" есеј у коме протестује због папиног објашњења да није имао намеру да повреди осећања муслимана. Одмах му је запрећено, као својевремено Салману Руждију, па се после позива "муслиманским лавовима" да га убију попут холандског редитеља Теа ван Гога прошле године у Амстердаму, професор склонио из јавности и живи под заштитом полиције.

Берлинска опера одлучила је да не одустане од поставке Моцартове опере "Идоменео" која укључује сцену одсечених глава више пророка, укључујући и исламског. ,,Самоцензура из страха не може да се толерише", реаговала је на идеју повлачења представе канцеларка Ангела Меркел.

Бивши британски шеф дипломатије Џек Стро изазвао је пометњу позивом муслиманкама да скину своје велове јер се осећа "неугодно" када не може да види нечије лице. Муслимани су га критиковали, а забележено је више инцидената узнемиравања жена под хиџабом.

Позната као земља која толерише проституцију, лаке дроге, еутаназију и геј-бракове, Холандија намерава да забрани бурке – традиционалне прекривке – по свим јавним местима. То им је много.

Истовремено, све је више оних који би да политички експлоатишу насиље засновано на религиозном концепту, посебно после оног 11. септембра. Да ли инциденти превазилазе корпус ксенофобије и антиимигрантског расположења које агресивно шири десница тврдећи да је ислам неспојив са европским вредностима? Да ли улазимо у опасну еру "исламофобије" и проналажења непријатеља о коме говори Малро?

Набрајање тачака сукоба делом је токсични нуспродукт глобализације медија. Инстант информације и дезинформације лако могу да заклоне комплексна питања чиме на обе стране шире игноранцију и доливају уље на ватру старих ратовања, економских фрустрација и политичких сукоба.

Искривљени погледи екстремне мањине брзо генеришу колективне емоције отежавајући дијалог заснован на толеранцији и рационалној критици. Глобализација из нехата помаже исламистима који проповедају џихад и хришћанским фундаменталистима који би да се зидом ограде од света ислама.

Конфликт ригидне талибанске или вахабитске интерпретације ислама и европских друштава, која почивају на секуларизму, либералној демократији и индивидуалним правима, оживљава страхове из времена Саладина и Ричарда Лављег Срца.

Све се драстично заоштрава јер феномен расте под сенком претње "исламског" тероризма који је ударао по Мадриду или Лондону. Ислам се све чешће изједначава са тероризмом и насиљем. Да ли је то трагање за Малроовим непријатељем у времену када је 20 милиона имиграната са јужних обода Медитерана учинило да ислам постане једна од највећих религија ЕУ, после хришћанске, наравно, и када питање чланства Турске у ЕУ додатно загрева атмосферу?

Конфликтима доприносе и умерени теолози ислама чији се глас ретко и слабо чује. То храни сумњу да је критика неспојива са исламом, и да свет ислама својим претњама покушава да наметне своје вредности секуларним друштвима Европе.

"Да ли је и даље могуће критиковати ислам?", пита недавно у наслову "Либерасион". Да, под условом да критике не распаљују мржњу, попут Оријане Фалачи која је ислам прогласила за "нови тоталитаризам" по угледу на фашизам и комунизам.

Муслимани такве критике сматрају "богохулним" или "исламофобичним" а њихови милитанти онда – вешто користећи медије – реагују и планетарно и насилно, ширећи стереотип о "западној завери" против исламског света. Тишина која окружује толерантни ислам претвара се тако у хук милитантних муслимана чија се порука једино чује.

"Зашто се религија вратила у секуларну и демократску политику?", пита Ралф Дарендорф, бивши председник Европске комисије и члан британског Дома лордова. "Основни разлог је вероватно то што су ’просвећене’ земље света постале несигурне у сопствене вредности, чак и у само ’Просвећење’. Шири се морални релативизам, што многе наводи да у име толеранције и мултикултуризма прихвате табуе свих религиозних група.

Ако је већ чињеница да се религије брзо усељавају у политику планете, а јесте, онда се увећава потреба међусобног упознавања. То је потврдила и посета папе Бенедикта XVI Турској. Његове раније опаске могле су да буду тумачене као непријатељске према исламу, али он је овога пута инсистирао да хришћани и муслимани треба "боље да се познају, да уважавају разлике и да увиђају шта нам је заједничко".

Уместо византијског цара, Бенедикт је овога пута цитирао речи папе Гргура VII из 1076: "Верујемо у истог Бога, мада на различит начин". Један од папиних домаћина, Али Бардакоглу, први човек турске владе за религиозне послове, исти који је папу недавно оптуживао да "у срцу носи мржњу", променио је тон: "Ми верски лидери морамо да одбијемо да будемо инструмент тензија светске политике".

Проћи ће неко време пре него што свет ислама не заборави оно што је Бенедикт рекао у Регензбургу. Али, и када те речи оду у анале историје, стотине милиона хришћана и муслимана и даље ће веома мало знати о веровању и култури оних других.

То је управо терен на коме успева нетолеранција. Резултат нових-старих подела и увођења религије у глобалну политику може да буде кобан. Ако Малро и Хантингтон буду у праву, биће касно.