Да ме је Михиз видео...

На протеклом Сајму књига на штанду "Геопоетике" издвојила се и књига "Путописни дневници" сликара Миће Поповића, преминулог пре десет година. Реч је о делу који је приредио уметников син Јован Поповић и сам, као што каже, учесник догађаја о којима сведоче ове дневничке забелешке. Мића Поповић никада није инсистирао да путописни дневници буду објављени и није их нудио издавачима, али породица је проценила да би поводом десетогодишњице његове смрти овакав гест био драгоцено обнављање успомене на свестрану ауторску личност.

У књизи су на око 400 страница сабрани дневници са путовања, вођени од 1971. до 1981. године, уз цртеже, скице (избор Јована Чекића) који су том приликом настајали, а који су, такође, до сада били непознати јавности. Записи са путовања у Кину, Индију, Тајланд, Иран, Мексико и Шпанију читају се као путописи, док су причице везане за једногодишњи боравак у Америци дневничког карактера. На насловној страни репродукована је слика "Жути такси одлази, ми смо остали".

– Преведено на ликовни језик, то би значило, да тамо где је само могао да црта, сликар је писао путописе. Онде где је могао и да црта и да слика Мића Поповић је водио дневник, каже Јован Поповић.

Дневник из САД вођен је из дана у дан. Радозналост га је водила на разноразне ликовне догађаје, али и у упознавање религије одређеног места, локалне културе, саобраћаја, кухиње...

Тако Мића пише: "... На концерт Алберта Маркова у Карнеги Холу пошли смо касно јер се Вера задржала издавањем вечере деци. Кад смо истрчали на улицу, као за пакост, нигде слободног таксија, пријатељи су нас чекали с картама испред улаза у дворану, а ја од оваквих неспоразума ризикујем инфаркт. Када је изгледало да на концерт нећемо ни отићи, заустави се поред нас једна огромна лимузина, од оних надлуксузних чудовишта којима Американци радо пред целим светом демонстрирају своју (новчану, што за њих значи и животну) успешност. Оно нешто величине аутобуса за двоје што сам виђао на улицама и уопште нисам могао да замислим како изгледа унутра. Шофер пита где желимо, ми кажемо адресу, шофер каже десет долара, ми пристанемо. Обичним таксијем то не би коштало ни два долара. После сам дознао да шофери банкара и других врховних жреца овог света, да би (и они!) повећали зараду, у паузама службе господару, возају непознате људе који су се нашли у нашој вечерашњој ситуацији. Није ми жао десет долара. Видео сам како изгледа овај возајући салон. Жао ми је само што ме Михиз није видео кад сам из "направе" излазио... (Њујорк, 27. јануар, 1981)."

Мића Поповић путовао је у Азију, у Мексико је ишао са позориштем Атеље 212 до Мексико Ситија, а потом "за своју душу"  на Јукатан. Занимала га је уметност преколумбијске Америке. Шпанија је била резултат давнашње жеље, будући да је био под утицајем шпанског сликарства. Гоја му је дуги година био узор, а касније и Ел Греко, па је шпански путопис највише фокусиран на ускостручну тематику.

Своје дневнике који су сада први пут објављени, Мића Поповић читао је у кругу својих пријатеља на седељкама, тако да они нису сасвим непознати. Писани су релаксирано, иако је, као што каже Јован Поповић, Мића у Америци имао стално секирацију у вези са једним арт дилером.

Текстови сабрани у књизи "Путописни дневници" занимљиви су са неколико аспеката. Пре свега, то су белешке о савременим просторима и друштвима нама блиским, сећања на ситуацију 70-их година прошлог века код нас и у свету, будући да се спомињу неки људи који припадају култури и историји наше земље, спомињу се и главни протагонисти поп-арта...

"Лик и дело (да употребим ову изанђалу, од силне употребе за ироничан контекст прираслу синтагму) нашег аутора били су тема многих, разнородних и различитих оцена, процена и тумачења. Поједина су долазила од људи који су Мићу веома слабо или површно познавали. Нека од њих нису била посебно похвална. Нека су била чак и чињенично нетачна. У начелу, ни на један од тих судова нисам желео јавно да одговарам. Изгледало ми је, и још увек ми изгледа, да је мој отац био човек са завидном способношћу да се од себе "одмакне", да своје ставове и дело рационално објасни и анализира. Шта је желео да каже, он је за живота исказао...", написао је у уводу књиге Јован Поповић.