Аутор без биографије

У дворани Културног центра у Београду вечерас ће бити затворен Нови фестивал ауторског филма који је обележило (не)приказивање кинеског филма "Летња палата" који се такмичи за награду "Александар Саша Петровић". Ко је добитник овог признања одлучиће жири коме председава Лордан Зафрановић, редитељ.
Зафрановић je аутор који се главном граду Србије радо и често враћа што због многих пријатељима са којима ужива у још једној партији дискусија о покретним сликама, што из разлога јер га је Београд прихватао када су га многи одбацивали. Чешки ђак и редитељ који је дипломирао на чувеној ФАМУ академији у Прагу, Зафрановић је значајно име у југословенској кинематографији, што оправдавају филмови попут "Окупације у 26 слика" или "Пада Италије".

• Како коментаришете првобитну одлуку да кинески филм "Летња палата" не буде приказан на отварању фестивала?

– То је исто како када би вам неко одређивао шта можете, а шта не можете да радите у својој кући. Нико ван ове земље не може да одређује шта се може, а шта не у овој средини, јер је то ствар ове средине. A посебно када је реч о филму, ауторском филму и фестивалу који има традицију. Овај фестивал је оаза за ауторе који могу приказати своје експерименталне филмове, нове форме и нове светове. Неприказивање филма за мене је била нека врста шока и знао сам да ће се то исправити.

• Значи ли ово (не)приказивање да и данас има цензуре?

– Има цензуре, али је најопаснија аутоцензура са којом се боре многи аутори. Они то морају сами да одраде да би филм био успешнији и у комерцијалном смислу и у смислу затварања копродукционих финансијских конструкција. То је та аутоцензура, чији је један вид постојао и раније у нашој идеолошкој средини. Тражило се оно што би се тој идеологији свидело, а не оно што је истина и што је посебан свет. Што се Европе тиче, чинило ми се да је таква врста цензуре одавно прошла, али није. Док је Фрањо Туђман био жив, лично сам био цензурисан у Хрватској, мој опус је стављен у бункер и ниједан мој филм није био приказан у Европи шест до седам година. Никада није постојала службена забрана, али када су филмови били тражени за поједине ретроспективе у свету, онда се круг затварао између мог продуцента "Јадран филма", хрватске кинотеке и Министарства културе Хрватске. Одговорност је пребацивана са једних на друге, и у том кругу није се могло одредити ко је одговоран што филмови нису послати, или ко то не жели да моји филмови буду приказани. Моји филмови су лежали у тим бункерима и то време сам био аутор без биографије.

• Сада, међутим, истичете да се Хрватска отворила према Вама?

– Отворили су се путеви од странке од које сам најмање очекивао. Чињеница је да се Хрватска отвара као и да се ситуација унутар хрватске културне јавности доста изменила. Она је сада много другачија него пре пет, шест година.

• У Хрватској су Вам чак одобрена и средства за нови филм? О каквом је пројекту реч?

– У таквој средини и измењеној атмосфери сада је могуће направити нови филм. Реч је о трагикомедији, или како ја то волим да кажем, комедији са сузама која се зове "Карузо", чија је радња смештена у Сплиту, пред Други светски рат. То је позната легенда о човеку који је умислио да је бољи певач од Каруза, што је сплитска средина прихватила и започела организовање његовог одласка у Метрополитен оперу. У причи о тој суровој игри, говорићу и о једном човеку коме много тога није било јасно. Филм ће ми послужити да говорим и о атмосфери пред Други светски рат, о доласку италијанског фашизма на јадранске обале и о Далмацији која је изворнија него данас, али и о неким савременим аспектима игре.

• Не можете да побегнете од сликања фашизма?

– Изгледа да не. То је нешто што ће се увек провлачити у мојим филмовима и чему ћу се увек враћати на овај или онај, много озбиљнији начин као у неким ранијим филмовима.

• Шта се догађа са филмом и серијом о Титу на којима дуго радите?

– За тај филм се везује једна од врста цензуре, а није реч о аутоцензури. Када сам објавио да радим на том пројекту, одједном се појавило неколико аутора који су желели да раде исто то. Неки нису познати, а неки су били државни редитељи. Међу њима је био и један аутор који има поларно мишљење о овој теми, чак је некада био у политици, и ја његово име не желим да спомињем, јер оно не може да буде изговорено из мојих уста. Тај аутор је и данас у врху политичких утицаја у Хрватској и успео је да ме заустави на неко време у реализацији филма о Титу, само из разлога да би његов филм о Титу био први. Радим и даље напорно и надам се да ћу већ за неколико месеци имати готов филм и серију, додуше, у мањем обиму него што сам планирао.

• Шта издвајате као најзначајније из преобимног материјала који сте снимили са особама, међу њима и Хертом Хас, који су били у најближем Титовом окружењу?

– Поред Херте Хас, много је оних који су врло отворено говорили о Титу. Сви ти дивни људи и њихова сведочења ће бити садржај филма и они ће усмеравати филм према одређеним истинама из тог доба. Добили смо потпуно нове слике једне биографије која говори не само о Титу већ о епохи у којој је радио, о људима који су били његови најближи сарадници, али и о њима самима, дакле мојим саговорницима, који су били врло близу Тита.

-----------------------------------------------------------

Разочарања Јованке Броз

• Постоје ли могућности да и Јованка Броз говори за Ваш филм о Титу?

– На све могуће начине сам покушао да је натерам да говори. Уверавао сам и све оне који су са њом у контакту да би она била неопходна као сведок тог времена и као особа која је најдуже и најближе била уз Тита. Она је у Србији доживела одређена разочарања и плаши се да изађе пред камеру. Преко њених најближих и оних ретких са којима контактира, и даље покушавам да је уверим да нећу извршити манипулацију њом или њеним исказима и да ћу све представити онако како изговори. Још увек до тога нисам дошао, јер су код ње још присутне многе препреке.