Хладан као лед

Родослов српског министра одбране је помало бајковит, помало мрачан због неотклоњивог присуства смрти. Нека врста јужњачке легенде о сталном прожимању снова и кошмара. Његов лекарски посао је неизбежна комбинација рутине и језе: као патолог у рату "обрадио" је више хиљада лешева.

Тај посао Станковић је радио хладан као лед. Изгледало је да га страшне људске судбине нимало не дотичу.

Али, његова "професионална равнодушност" је можда само привид: "Отпатио сам за сваком жртвом, за многима сам плакао заједно са њиховим фамилијама!"

Можда је и могуће да се посао патолога ради са толиким утрошком осећања. Зоран ће рећи да је емоције немогуће спутавати, и да се не може опстати ако се оне стално држе закопаним. Но, мали је број оних који би да то провере, за приступ лешу помоћу разних сечива, ипак, ваља имати нерве као сајле.

Изгледа да министар војни има такве живце. Мало је људи који су били сведоци његове љутње и беса. Уме скоро савршено да контролише своја осећања и пред мртвима и пред живима.

Са места челника Завода за патологију и судску медицину одлази на положај шефа ВМА. Било је и аплауза и протеста због тога. Станковић јесте добар и частан човек, али откуд патолог на челу установе која се, пре свега, бори за живот и здравље?

Нови начелник ВМА се није много обазирао на пакост еснафске чаршије. Желео је да рашчисти оно што тамо није ваљало. Открио је механизме посебног облика корупције, који је дефинисао као "фармакомафију!"

Али кад их је начелник ВМА ударио по дубоком џепу, и забранио да се купују њихови плацебо медикаменти, почели су да му прете. Патолог није био лењ, те је написао неколико писама и послао их "на важна места". И дао је изјаву за јавност, отприлике да у тим ситним писмима пише шта да се ради "ако ме нађу у јарку!"

У то време министар одбране је био Првослав Давинић, који се заинатио да отера Станковића са ВМА. Успео је тек из четвртог покушаја, а уз званичну, писмену интервенцију извесног бизнисмена Лалета Секулића.

При избору за министра, радикали су својски оплели Зорана Станковића и јавно изговарали на сва уста, без мере, укуса и било каквог обзира. Све је то прећутао, игнорисао и ушао у министарски савет СЦГ. Ту је покушао да расветли необјашњив Давинићев подухват са закупом израелског сателита (45 милиона долара). Али, још не знамо лети ли то небеско тело над Србијом и испраћа ли снимке на астал министра војног.

Кад се заједница распала, Станковића је преузела Србија, али његов ресор парламент још није "верификовао".

Каже да "има посебан однос" са генералом Младићем, јер је обдуцирао његову ћерку после трагедије. Али, не подржава његово одметништво. "Да сам ја на његовом месту, знао бих шта треба да урадим. Узео бих пиштољ и као частан официр решио ствар!"

Младић га засад није послушао! Али је зато један "патриота" из Владичиног Хана тражио да се министру одбране забрани приступ родној општини. Да се то догодило, Станковић би био прва персона нон грата у историји Хана.

Коначно је Србија примљена у Партнерство за мир. И то у доба (несигурног) мандата министра Станковића. Да ли је то само случајност, или ту ипак има нешто од његових заслуга? Нико из државе се није сетио да ода признање Министарству одбране, сви углавном хвале себе и своје саветнике.

Зоран Станковић је рођен 9. новембра 1954. године у селу Трговиште, општина Владичин Хан. Ожењен је и отац је двоје деце.