Стратегија

Живети у близини Београда има своје предности. Лако и брзо се стиже у шопинг, на велике спортске и естрадне спектакле, на најзначајније културне и уметничке догађаје. О забави и ноћном животу и да не говоримо.

Али, живети у срединама надомак Београда има много више мана. Зато што је живот у њима монотон, некако сив и без догађања. А такав је зато што не може да се одупре блештавилу велеграда. Или не уме...

Шабац је на неки начин изузетак. Иако у непосредној близини и Београда и Новог Сада, то је град који има препознатљивост. Има мирис и укус, има душу. А како се брани од сивила просечности и учмалости? Културом и спортом. Сви знају за Металопластику, некада најбољи рукометни клуб на свету. На капији Библиотеке шабачке стоји година 1847. а у грбу Шабачког позоришта 1840. година. Прва забележена позоришна представа у Србији изведена је у шабачком селу Накучани на Петровдан 1833. године.

Потрошачки менталитет времена у коме живимо изнедрио је у малим срединама катастрофалну културну политику: довољно је на тржишту купити готов производ – књигу, позоришну представу, концерт...

Зашто бисмо се ми мучили кад културу и уметност можемо да купимо у Београду? А купићемо оно што је јефтиније, ипак. И онда, уместо квалитетне позоришне представе, купимо тезгу са препознатљивим ТВ фацама. Зато што добра представа кошта 500.000–1.000.000 динара и не гарантује пуну салу. Ова погубна културна политика узима душу мањим срединама, нарочито онима близу престонице. И двосмерна је.

Још увек је у Београду легитимна идеја да се сва позоришта у Србији укину, да остану само зграде у које ће долазити уметници из Београда и изводити своје уметничке програме. Како се бранити од оваквог и оволиког несхватања правог значења чувене фразе – задовољавање културних потреба.

Одговор је једноставан: не искључиво куповином, него производњом! Производњом културних добара. Да би се произвела једна позоришна представа, потребни су, осим глумаца и редитеља, још композитори, музичари, сликари, дизајнери, да не говорим о писцима без којих се посао не може ни започети.

Потребна је осмишљена, континуирана, стратегија која ће омогућити уметницима да живе и стварају у тим срединама, или бар да се у њима што дуже задрже. У Немачкој, на пример, најбоље представе нису увек из Берлина. Чешће нису, него што јесу. Овакав пут, наравно, кошта више и не даје резултате преко ноћи. Зна се, међутим, да је некултура много скупља од културе, а ваљда оно што радимо не радимо само за себе, него и за наше унуке.

Шабац успева да се избори са овим провинцијалним менталитетом. У њему су нашли разлог да живе и писци и глумци и сликари и музичари. Додуше, тамо где се дели новац за културу још увек се сабирају јабуке и крушке. Стално се мере и упоређују финансијска средства за програме позоришта, библиотеке, музеје...

А једноставно је: позоришта се упоређују са позориштима, библиотеке са библиотекама... Но, како је у другим градовима, код нас је сјајно. Нико није савршен!

Аутор је директор Шабачког позоришта