Кромпир врућ к`о девојачки пољубац

– Имате ли и дечје бројеве. Мислим, баш мале... – сад већ као го стоји пред везама опанака, што се хипнотички клате с тезге. Разабира, пребира, чини се, коначно комотан у својој кожи. То ваљда и јесте циљ ове сајамске згоде – етнохрана, пиће и свакојаке рукотворине. Да се под куполама, четири дана, ко год дошао оберучке прихвати за ту нит коју су нам паметнији од нас оставили. Па да се за њу и они за нама приграбе, говорећи како су је и њима, паметнији од њих оставили...

Слава и част овим модерним временима, али још нема ничег мириснијег од куваног кромпира. Нити га је и један парфем надгласао овде у хали. Нити то коме смета.

Ево их, злате се у буковој карлици, а низ "образе" им брзаци растопљеног кајмака, дубе корита.

–  Изволи сине, пробај. Само пази, врући су к`о девојачки пољубац – вели бака Даника Бакић из мачванске питомине. Заљуља карлицу, колико да се онај први, с врха, кромпир претури низ остале и падне право у шаку. Врео је, ал` не мари. К`о благослов је хладној шаци. Не боли. Круни се, прекуван, међ` прстима и још јаче злати, тако препукао.

– Све друго на страну, ал` док је кромпира биће нама и живота. Није нас што кажу песма, него он одржао... Лако је певат пуног стомака. А најбоља јела су увек била она – најједноставнија. Ето, и овде нема никакве мудролије. Добар кромпир и стари, крављи кајмак. И кад се имало и кад се немало, ово се јело. И за двор је, и за колибу. Ово ти је сиротињска сласт, богаташка част... – све да алава уста више и не би, очи су гладне. Растрчала се карлицом к`о псета пуштена с ланца. С брашнастог брега, на брег. А бака Даника нутка ли нутка. Кипује к`о да претовара у јаму, а не у нас.

– Ма, слободно. Шта ће кад се о`лади. Видиш да је слабо људи овде. Само ти узми – чиме противуречити таквим ауторитетима. Толико већ трају милошћу земље – старица и кромпир.

Једно је бака, непорециво, у праву. Нажалост, заиста је мало посетилаца, данас, овде. Додуше, у нас је тај термин "етно" толико рабљен да више нико не може са сигурношћу рећи шта подразумева, шта обухвата и чему, на крају крајева, да се нада на једној згоди с префиксом етно. Младеж одраста у убеђењу да су хамбургери, патике, сведоци сарадници, стриптизете, опијати и "тарзанке" фризуре, и те како етно.

Опет и међу релативно мало посетилаца, нашло се и понешто правих "етнолога", чије је интересовање за текући сегмент ове манифестације више него упадљиво. Њихова посвећеност овој проблематици је толика да су за сваки штанд са вином и ракијом несебично одвојили по пола сата, свог више него драгоценог, стручњачког времена. А штандова... Двојица, биће старих познаника, предњаче у експертизи.

– Ово мор`ш пробаш. Чудо! Чудо! Мор`ш… – буцкасти "етноракијолог", наоко мумлањем и праћакањем руке, храбри колегу "етновинолога" да се куражно отисне са комшијског штанда и ухвати у коштац са градираном немани, коју је овај већ добрано изморио. Не дај Боже да неко сада кресне упаљач. Планули би "научници" за минут. Једнако је опасно и да се неко очеше о њих. Осетљиве су те "бомбе" и на најмању промену тачке тежишта. Желуци су им к`о реактори...

Мада, у фаталној комбинацији: када старо вино точи млада рука слађане хостесе, студиозност ове двојице искушеника је више него разумљива.

И тако литар по литар, пршута по пршута и покоји кулен, заборав, коју ноћ собом носи, обезличи и ову, надасве лепу згоду.

Пригрлили су јелеци и антерије задње погледе, али им се и они отеше.

Жалостан је ропац преслице кад удари о камено тле велике и пусте хале. Јаве се кантари да ожале земљане крчаге и ћупове, што им промаја заурлава утробама. Па и они заћуте да умире иконе и кандила. Гуњеве и торбаке. Неке давне чобаније. Нека срећна прела и посела. И оне бистре потоке што проговоре под прадедовским каменом, па нам се довека натпевавају венама...

Још к′о непобеђени јарболи насуканих бродова, аветно сами, исповедају своју муку чаробне рукотворине једне миле жене, милих очију, јеванђељских руку... Нада Кораћ. Последња ткаља на штрикаћој машини. Потоњи филигран предива. У сенци својег дела и мркломе мраку наших интересовања.

Још је само оно ту. Велико и чисто небо. Дочекало ју је и још је само оно испраћа. Можда је једино тако и исправно. Чији је па суд од његовог старији. Од његовог тежи. Шта је то од њега више – етно...