Сага о паору слабићу

Филм "Коњи врани" предах је између две олује. Једне која се, са свим могућим узроцима и последицама, већ десила у претходном делу "Јесен стиже, Дуњо моја", и оне друге, која ће се претпостављамо, тек десити у следећем наставку ове, сада већ наговештене, војвођанске трилогије редитеља и продуцента Љубише Самарџића. У најкраћем, овај и овакав предах без олуја, у форми је детаљног и раскошног увода у расплет који ће тек уследити, очигледно другом приликом.

"Коњи врани", други је део приче, боље рећи саге о банатском паору Сави Лађарском, сценаристичког тандема Ђорђе Милосављевић–Тончи Матулић, радње започете у годинама уочи и током, а сада настављене и у годинама после Првог светског рата. Али, ко је тај Сава Лађарски па му Љубиша Самарџић посвећује своје продуцентске и редитељске напоре у два филма са наговештајима трећег? Какав ли је то јунак чији лик и дело завређују неколико филмских наставака? Има ли за то чврстог оправдања?

Нажалост, не превише. Према сценаристичким замислима, Сава је пример оног "како животне околности и погрешне одлуке у погрешним тренуцима, могу начисто да упропасте човека". Од тога се не одступа и не напредује већ у два филмска наставка. Структура личности филмског јунака Саве Лађарског је таква да би свака иоле нормална жена од њега одмах побегла. У најкраћем, Сава је слабић. Неспособан да се одупре притисцима, склон да своју немоћ утапа у алкохолу, мазохистички уживајући у самосажаљењу. У "Јесен стиже, Дуњо моја" плаћао је данак својој незрелости, а у "Коњи врани" својој прошлости, те се враћа тамо где је започео – својој немоћи и несрећи, жени од које је побегао, великом богатству Грандфилдових којима сталешки не припада...

Могуће је да је Сава Лађарски у сценаристичким белешкама замишљен сасвим другачије. Али, једно је папир друго је филм. Отуда добронамерна напомена сценаристима – потребно je још труда како би, бар у трећем наставку, од Саве коначно начинили ако не човека, а оно филмског јунака који би био способан да на плећима изнесе целокупни драмски потенцијал филма.

Иако се показало да је дебитант Милан Васић (заменио је Бранислава Трифуновића у улози Саве Лађарског), харизматично и пажње вредно ново филмско лице, не његовом грешком, сви драмски потенцијали филма, мање-више равноправно, распоређени су и ослоњени на остале ликове. Пре свега на лик несрећне а моћне Анице Грандфилд (опет изврсна Калина Ковачевић), а уз њу и на читаву галерију ликова. На низ свежих и колоритних епизода-минијатура, у одличним изведбама глумаца, као што су, рецимо, оне које су подарили хрватски глумац Иво Грегуревић (газда чарде), Славко Штимац (богаљ, Кир Теофил – локални зеленаш), Андрија Милошевића и Милена Васић-Ражнатовић (брат и сестра, дошљаци – Херцеговци) или Петар Божовић (шеф Откупне станице), Милорад Мандић Манда (скелеџија), Марта Узелац (малена и љупка Дуња)...

Редитељ Љубиша Самарџић, сваки од ових ликова уводи постепено, посвећује им пуну и дужну пажњу, и ставља их у функцију, не толико самог филма "Коњи врани", колико у функцију будуће, заокружене целине. За сада, они су само заголицали гледаочеву машту, и таман када се добро загрејао и припремио за какве снажније и моћније драмске радње, филму је дошао крај.

Ово је пети филм који Љубиша Самарџић потписује као све сигурнији и занатски савршенији редитељ. Самарџић – продуцент, још једном је доказао да је добар избор сарадника већ пола обављеног посла. Естетици и емотивним набојима филма веома доприноси фотографија Миладина Чолаковића, његовој аутентичности (јер реч је о филму епохе) сценографија Драгана Совиља и костим Ирене Белојице. За изврстан тон овог филма заслужан је дизајнер звука Иван Узелац, за динамичан ритам монтажер Марко Глушац, а веома су уочљиви и доприноси лабораторијских услова "Јадран-филма" где су рађене копије.