Какву демократију очекују Либијци

Готово полугодишњи народни бунт против режима Муамера Гадафија, који до сада успева да буде „недоступан” за пројектиле НАТО-а, све више актуелизује питање хоће ли „лидер револуције” свој долазак на власт прославити на овој функцији и наредног 1. септембра, по четрдесет други пут. Такође, ако дотле не оде са власти, колико још дуго може на њој да опстане, притиснут одлучношћу устаника да истрају до коначне победе, до које, очигледно, могу да дођу само уз наставак стране војне интервенције и растућу међународну политичку и другу подршку.

Фронт боље наоружаних, боље организованих и, пре свега, боље плаћених војних снага оданих Гадафију до сада је потискивао у сенку заправо суштинско питање, које се увек поставља у сукобима с обележјем грађанског рата: каква ће бити Либија у „постгадафијевској ери”? Оцењује се да је Гадафи спалио све мостове који би могли водити његовој нагодби с властитим народом, не само о свом политичком опстанку, већ и природи његове даље егзистенције у земљи.

Семе самоодређивања ка демократском друштву посејано је у Бенгазију, центру нафтом богате Сиренаике, историјски супротстављене трговачком амбијенту Триполитаније. Овде је формиран Национални транзициони савет (НТЦ), уз низ институција локалне самоуправе у местима под контролом устаника, што треба да буде нуклеус будућег либијског цивилног друштва.

Међутим, већ сада почињу да се назиру пукотине у компактност НТЦ-а, састављеног од личности различитих политичких и идеолошких опредељења, од левичара и либерала до представника Муслиманске браће. Страх од борбе за личну власт, тако иманентан свакој транзицији, као да је појачан недавним убиством Абдела Фатаха Јуниса, пређашњег министра унутрашњих послова, који се био ставио на чело оружаних снага устаника.

Освајање демократије, у свести либијског човека, требало би као „магична пилула” да реши суштинске проблеме либијског друштва, нагомилане кроз више од четири деценије џамахиријског система: ендемске корупције (међу највишим у свету), политичке репресије, економске стагнације, дотрајале инфраструктуре, колабирајуће државне администрације и загушујуће бирократије.

Земља чије су девизне резерве процењене на 165 милијарди америчких долара, чији је БДП по становнику 15.800 долара, има један од највиших процената незапослености у свету (30 одсто), махом међу младим становништвом.

Специфичност „либијског случаја” у односу на Тунис и Египат јесте и то што у овој земљи није постојао никакав облик институционалних опозиционих активности, па се у овој фази дискусије око тога какав ће облик цивилног друштва настати у Либији воде у одсуству идеја како ту недефинисану демократију спровести у њој.

„Ресетовање” либијског друштва ка демократији захтева, пре свега, укључивање постојећих људских и интелектуалних потенцијала, при чему посебан проблем представља околност да је држава „очишћена” од личности које би могле да заузму неутралну или преговарачку позицију у транзиционом периоду.

„Демократска Либија” за сада је основно морално оружје устаника, али њихова победа, како год и када год буде остварена, засигурно неће одредити коме ће бити поверено руковођење земљом оптерећеном тешком хипотеком џамахиријског система. Први задатак будућих власти, по свему, био би потврђивање националне кохезије већ сада испољене кроз одлучност очувања територијалне целине Либије, уз избегавање осећања институционалног вакуума у државном апарату. Не мањи задатак била би потврда да либијско друштво неће склизнути ка радикалном исламизму, идеја коју Гадафи настоји да протури као могућност у случају свог пада.

У даљем процесу, може се очекивати улазак Уједињених нација и Европске уније у функцији објективних медијатора и фактора креирања нових и стабилних демократских институција.

Ово, међутим, доноси и опасност да се у контексту подршке демократским променама остварују и аспирације водећих међународних фактора за место „ментора нове Либије”, уз сасвим конкретну „наплату” за услуге у процесу обарања Гадафијевог режима. Управо оних који су донедавно заборавили све Гадафијеве „грехе” током његове четрдесетогодишње владавине.

Засад се треба надати да колективна свест либијског народа неће бити истргована за цену која би довела у питање његово право за одлучивање о сопственој судбини.

Душан Симеоновић

Бивши амбасадор у Либији и члан Форума за међународне односе