Као у једној кући

Суштински је везан за два краја. Фамилија по мајци била је трговачког кова, живели су тамо где и остали људи предузетничког духа тога доба – на Дорћолу. До двадесете године, живот му се одвијао на релацији Дорћол – Неимар. Прецизније, између Доситејеве и Мутапове, где је становао.

Урош Ђурић, академски сликар, магистар Факултета ликовних уметности, широј јавности је познат по лику анђела из познатог филмског остварења "Ми нисмо анђели", док је на андерграунд сцени дуго важио за неизоставну појаву ноћних клупских дешавања. 

Човек који, поред класичних сликарских техника, ради и инсталације, глуми, скупља плоче, за девизу има реченицу "новац није једино мерило успеха". Без претеривања, може да се означи и као један од заштитних ликова Београда.

Одувек му се допадао венац улица које обједињава аутобуска линија "двадесетчетворка". То је једини аутобус, како примећује, чија путања почиње и завршава се у ширем центру града. Урош познаје свако њено стајалиште.

Невидљиви људи

Сада није на Врачару, али не заобилази Мутапову улицу.

– Цео живот, донедавно, одвијао ми се у тој улици. Она захвата потес, тачније, спаја Храм Светог Саве и Врачарски плато са Каленић пијацом. Одрастао сам у делу који је ближи Храму, где сам познавао сваког ко је ту становао. У улици се живело као у једној великој кући. Чувени интерниста, професор Дрецун, лечио је све у улици. Имали смо и свог адвоката, лекара, банкара, архитекту, два сликара, свој бенд, све у једној улици. Било је живо. Живело се као у филмовима који приказују Њујорк, у крајевима као што су Мала Кина, Мала Италија, што се данас, нажалост, губи. Мутапова је почела да се мења са изградњом прве зградетине. Пошто је постала ексклузивна локација за градњу, немилосрдно се руше старе породичне куће да би се изградиле вишеспратнице. Чак је донесен и закон који такве радње стимулише. Стари власници су приморани да продају, зато што не могу да плаћају високе порезе. Мутапова мења свој изглед и социјалну структуру. Прва кућа, у броју петнаест изграђена је мимо грађевинске регулативе. Одатле је све кренуло. Доселили су се људи који су потпуно променили начин живљења. Од интимне, готово породичне атмосфере до потпуне хладноће у односима. Први пут се десило да до мене станује неко кога не познајем. Кога не видим. Реч је о људима који у своје куће улазе директно из гараже. Невидљиви људи. Једини са којима смо се упознали јесу њихови чувари. Њихова приватна полиција. Такви су са собом донели нови стил. Потпуно отуђење. Искривљено схватање приватности. Вероватно, из разлога што се ради о онима који иметак нису стицали у отвореној тржишној утакмици, већ искључиво кроз монополистичко деловање – говори Ђурић.

Он је схватања да постоји проблем целокупне друштвене оријентације који се рефлектује на градски живот, у много чему одређујући моделе понашања.

– Београд је кренуо 1918. године као град са деветсто хиљада становника, сада је догурао до два милиона. Свугде је то феномен. И у другим светским метрополама велики је проток, миграција. Немам проблем са насељавањем Београда. Сви смо ми помало деца неких дођоша. Али, оно што ми смета јесте да, за разлику од пре 15 година, у овом тренутку град не успева да сервисира потребе становништва. Оно што најчешће виђам по Београду јесу дезоријентисани људи свих генерација. А код политичке и финансијске елите, недостатак жеље за успостављањем јасних критеријума у друштву. У том хаосу, расулу лежи њихова снага и моћ – увиђа сликар.

Ђурић додаје да градске власти раде оно што је нужно.

– У томе не видим никакве спектакуларне ствари. У раду актуелне градске власти има доста лицемерја. Не може се стално позивати на стара времена, која су у много чему неупоредива. Разумем да су у питању процеси и да су они потребни како би се догодиле многе промене. Само што неке ствари могу да се заврше одмах, а процеси служе као изговори. Најмање је урађено у култури, то је врло трауматично поље, чак и онај статус који је она имала у друштву до 2000. године је уништен. Културна политика је изразито страначка – подвлачи уметник.

Београд јесу сплавови

Ризикујући да се замери уметницима класичне музике, сматра да изградња нове Опере у овом тренутку није приоритет. Првенство даје савременој уметничкој пракси.

– Волео бих да знам, иначе, који су домети српске опере. Морамо да се суочимо са чињеницама да је опера уметност која не постоји као део савремене уметничке традиције. Опера се не развија последњих сто година. Све што је речено било је у 18, 19. и почетком 20. века. Последња ствар за коју би требало дати новац у овом тренутку у земљи Србији је зграда нове Опере. За мене би савремена уметничка пракса била приоритет. У садашњем тренутку, у интернационалним оквирима, њу најбоље представљају драматурзи и ликовни ствараоци. Они су најприсутнији у свету, а да ли је познато да већина њих нема никакве услове за рад. Њима треба да се обезбеди озбиљан простор, и то у центру града – залаже се Ђурић, за кога је зграда БИГЗ-а, коју је пројектовао Брашован, изузетна. У једном делу, он је сагласан са тврдњом да је Београд задржао контуре велеграда. Међутим, нота популистичког начина забаве присутнија је него икада.