Кошарка је лошија јер нема уметника

Од нашег специјалног извештача

Љубљана - Приче да је у региону опао квалитет кошарке зато што је од једне државе настало шест делују површно. Кошарка је данас лошија јер има мање уметника, а више снагатора, али за то нису криви играчи.

Криви су, поред осталог, они што по цену каквог-таквог брзог резултата гуше креативност, они који су увели „правило штоперице“ по коме се зна колико ко може да игра, давајући тако превелики значај „играчима задатка“. И не тврдим да је то тако да би се на тржишту приказало како један тим има свих 12 играча за продају, јер када би се форсирала двојица-тројица најбољих, колико би вредело оних девет ако немају „статистику“. Не, не би ипак тренери допустили да им тамо неки менаџери који „немају појма с кошарком“ кроје тим. Стручњаци лепо објашњавају да форсирају „правило штоперице“ да играчи не би пукли као гранчица од све већег броја утакмица и све дужих сезона. Можда је све то тако.

То је генерално слика европске кошарке. Али, зар то дозирање може да се оправда тиме чиме се правда. Јер од давања кошева се нико није уморио.

Тако нам је ових дана у Љубљани један од највећих талената које смо имали у последњих 15 година рекао како му је „мука од тога кад га мењају после осам минута за којих је убацио 15 поена“. Каже још: давао бих по 40 поена на мечу мајке ми и тим би био бољи него сада. Додаје и ово: у јуниорима ми је просек био 40, у сениорима 20, а данашњим јуниорима просек је 20, што значи да ће као сениори давати 10. Какви су то играчи, ко их тренира и ко ће њих да гледа?

Чак и да овај играч није у праву, волео бих да гледам играче који дају барем 30 поена за вече. Играча који пролази кроз иглене уши и после пируете даје кош. Тачно је, такви се играчи рађају. Али, тачно је и то да и кад се роде морају у калуп. У НБА играч може да пусти машти на вољу, али не зато што су тамо играчи толико маштовитији и бољи. Јер, сад половину те лиге чине Европљани. Када би Леброн Џејмс играо у Европи вероватно не би скрпио 25 минута по утакмици.

Због таквог приступа кошарци, који се зачиње у млађим категоријама, нема звезда као некада, а то ће се кад тад одразити и на посету, ако се већ и не одражава. У НБА нема одбрана, играч може све, а трибине су пуне. Да нема оних потеза са шпица зар би им дворане биле пуне. Заправо, ако нема потеза за шпице, професионална кошарка и спорт не вреде пуно.

Некада су у Југославији хале пунили Кићановић, Далипагић, Ћосић, Славнић, Делибашић, Мишовић, затим Дражен Петровић, Дивац, Ђорђевић, Кукоч, Рађа, Паспаљ... А ових дана у Љубљани, најбољих 90 играча с простора Југославије не може да привуче за једно вече ни 5.000 душа.

И да одговорим онима који кажу да су репрезентације на простору СФРЈ лошије јер је квалитет расцепкан. Нудим на папиру идеалан тим од шест селекција које су протекла четири дана учествовале на „Адеко екс ју“ турниру у Љубљани (уз услов да из сваке буде барем по један а највише тројица): 4 Милош Теодосић (Србија), 5 Јака Лакович (Словенија), 6 Владо Илиевски (Македонија), 7 Горан Драгић (Словенија), 8 Бојан Богдановић (Хрватска), 9 Душко Савановић (Србија), 10 Марко Томас (Хрватска), 11 Мирза Телетовић (БиХ), 12 Ненад Крстић (Србија), 13 Анте Томић (Хрватска), 14 Никола Пековић (Црна Гора), 15 Еразем Лорбек (Словенија). Селектори: Душан Ивковић/Божидар Маљковић.

Ето, сконцентрисао сам квалитет, па питам: да ли из овог састава ико има већи просек од 18 поена? И да ли би овај тим могао да се мери с било којим југословенским у последњих 30 година СФРЈ...

А. Милетић