Узроци немира

Побуне које су се десиле 2000. године карактеристичне су по томе што је у њима учествовало више од половине осуђеника на издржавању казни затвора. Биле су веома агресивне и рушилачке, с великом материјалном штетом. Занимљиво је да се паралелно с тадашњом побуном осуђеника одвијао и протест запослених у затворима: уз захтеве осуђеника били су и захтеви за већим зарадама стражара. Тако се први пут догодило да се неки захтеви осуђеника и запослених подударају. Утисак је био веома јак: две традиционално супротстављене стране, формални систем, који представља државу, и осуђеничка заједница, предвођена неформалним групацијама, у побунама налазе неке заједничке интересе. О чему се, заправо, ту ради? У новонасталим друштвеним околностима и једни и други су, очигледно, проценили да је најбоље да буду активни учесници.

Нажалост, у тим побунама, као никада до тада, осуђеници су злоупотребљавани у разрачунавањима између политичких странака. За кратко време успостављена је комуникација између појединих политичара и осуђеника, који су по правилу били и организатори побуна. Осуђеници су престали да се обраћају управама затвора већ су тражили поједине партијске, државне и невладине функционере. Све своје захтеве и примедбе вође побуна су могли да пренесу преко медија. Механизми који су примењивани у функционисању затвора у последњих сто година урушени су веома брзо. Кад се затворски механизми формалног (државног) система уруше настаје анархија, а затворска администрација губи основне полуге помоћу којих контролише осуђенике и успоставља ред. У таквим околностима неформални систем односа толико ојача да формалне структуре постају немоћне у контроли опште безбедности.

После побуна у 2000. години, осуђеници су остварили све своје захтеве (амнестија, дозвољена употреба мобилних телефона, ослобођени  одговорности за организацију побуне и проузроковање материјалне штете), међусобно су се повезали, како у оквиру завода тако и целокупног затворског система. Одржавање комуникација између шефова неформалних група на нивоу система је одлично функционисало; они су сваког тренутка знали шта се у којем затвору дешава. Знали су и шта управе завода планирају да предузму у поступању према осуђеницима. Смиривањем, па и гушењем побуна створен је привидни мир у затворима, али осуђеници су успоставили модел успешног остваривања својих циљева.

Од 2000. до 2006. године било је веома много ексцесних ситуација у затворима које су стварале озбиљне проблеме у очувању безбедности. У марту 2002. дошло је до једнодневне побуне затвореника и опште туче у Забели током које је један осуђеник настрадао. У Забели је био и тродневни штрајк око 800 осуђеника, такође уз општу тучу и једну жртву. Било је још неколико масовних туча, киднаповања једног инструктора практичне наставе и слично.

И у 2004. је било протеста, штрајкова и туча. У јулу 2006. у Окружном затвору у Београду регистровано је колективно самоповређивање 65 притвореника, који су зашили уста, док је у протестима учествовало више од 300 притвореника. И, коначно, прошлог месеца долази до озбиљних протеста осуђеника са захтевом за амнестијом, која се смирује интервенцијом државних органа.

Стање у затворском систему је веома тешко и није довољно због тога само прозивати појединце и поједине државне органе. После побуна 2000. године затвори су још више политизовани. У 2001. и 2002. години највећи број управника је смењен, док је велики број руководилаца стручних служби замењен новим, недовољно стручним људима, а већина радника против којих су вођени дисциплински и кривични поступци због тешких прекршаја проглашени су жртвама режима и враћени су на посао. То је веома утицало на остале запослене, а посебно на руководиоце који су покренули дисциплинске поступке. Почело је и "пребројавање" запослених у затворским институцијама по партијским опредељењима, по томе ко их је примио на посао, коме су се замерили, кога су критиковали и пре свега којој групацији и клану припадају. Та атмосфера је довела до веома лоших односа. Изгубљено је поверење да ће колеге заштитити један другог у опасној ситуацији. Одједном су запослени изгубили сигурност. Они истичу да се њима све више смањују права, а осуђеницима проширују. Са позиција стражара, то се тумачи као ограничавање њихових службених овлашћења.

Такво стање је довело до апатије и незамерања, до окретања главе да се не би видели преступи осуђеника. Насупрот томе, осуђеници су се све више повезивали, успостављали своја правила понашања, наметнули су се као партнери управама затвора и Министарству правде, медијски се експонирајући као жртве државе које треба сажаљевати. О њиховим учињеним тешким кривичним делима, вишеструком рецидивизму и свим бруталностима које су наносили жртвама се и не говори. Криминалци и злочинци постају жртве чија права се у затворима, наводно, стално крше. Од државе се захтева да им опрашта казну, да им се извињава, а запослени постају малтене њихова послуга док су у затвору. Такво стање никоме не одговара и оно доводи до несигурности и недовољне безбедности осуђеника, али и несигурности и апатичности запослених. Како се "партнерство" осуђеника и државних институција развијало, осуђеничка заједница је постајала све доминантнија. Она често поставља своје услове који се морају испуњавати.

Решење проблема треба тражити у ослобађању затворског система било каквог утицаја политике, јачању руководећих структура и професионализацији и побољшању статуса запослених, бољој класификацији осуђеника, изградњи затвора мањих капацитета, док би постојеће велике заводе требало смањити на ниво могуће потпуне контроле и увести савремене облике третмана.

Истраживач у Институту за криминолошка и социолошка истраживања