Uzroci nemira

Pobune koje su se desile 2000. godine karakteristične su po tome što je u njima učestvovalo više od polovine osuđenika na izdržavanju kazni zatvora. Bile su veoma agresivne i rušilačke, s velikom materijalnom štetom. Zanimljivo je da se paralelno s tadašnjom pobunom osuđenika odvijao i protest zaposlenih u zatvorima: uz zahteve osuđenika bili su i zahtevi za većim zaradama stražara. Tako se prvi put dogodilo da se neki zahtevi osuđenika i zaposlenih podudaraju. Utisak je bio veoma jak: dve tradicionalno suprotstavljene strane, formalni sistem, koji predstavlja državu, i osuđenička zajednica, predvođena neformalnim grupacijama, u pobunama nalaze neke zajedničke interese. O čemu se, zapravo, tu radi? U novonastalim društvenim okolnostima i jedni i drugi su, očigledno, procenili da je najbolje da budu aktivni učesnici.

Nažalost, u tim pobunama, kao nikada do tada, osuđenici su zloupotrebljavani u razračunavanjima između političkih stranaka. Za kratko vreme uspostavljena je komunikacija između pojedinih političara i osuđenika, koji su po pravilu bili i organizatori pobuna. Osuđenici su prestali da se obraćaju upravama zatvora već su tražili pojedine partijske, državne i nevladine funkcionere. Sve svoje zahteve i primedbe vođe pobuna su mogli da prenesu preko medija. Mehanizmi koji su primenjivani u funkcionisanju zatvora u poslednjih sto godina urušeni su veoma brzo. Kad se zatvorski mehanizmi formalnog (državnog) sistema uruše nastaje anarhija, a zatvorska administracija gubi osnovne poluge pomoću kojih kontroliše osuđenike i uspostavlja red. U takvim okolnostima neformalni sistem odnosa toliko ojača da formalne strukture postaju nemoćne u kontroli opšte bezbednosti.

Posle pobuna u 2000. godini, osuđenici su ostvarili sve svoje zahteve (amnestija, dozvoljena upotreba mobilnih telefona, oslobođeni  odgovornosti za organizaciju pobune i prouzrokovanje materijalne štete), međusobno su se povezali, kako u okviru zavoda tako i celokupnog zatvorskog sistema. Održavanje komunikacija između šefova neformalnih grupa na nivou sistema je odlično funkcionisalo; oni su svakog trenutka znali šta se u kojem zatvoru dešava. Znali su i šta uprave zavoda planiraju da preduzmu u postupanju prema osuđenicima. Smirivanjem, pa i gušenjem pobuna stvoren je prividni mir u zatvorima, ali osuđenici su uspostavili model uspešnog ostvarivanja svojih ciljeva.

Od 2000. do 2006. godine bilo je veoma mnogo ekscesnih situacija u zatvorima koje su stvarale ozbiljne probleme u očuvanju bezbednosti. U martu 2002. došlo je do jednodnevne pobune zatvorenika i opšte tuče u Zabeli tokom koje je jedan osuđenik nastradao. U Zabeli je bio i trodnevni štrajk oko 800 osuđenika, takođe uz opštu tuču i jednu žrtvu. Bilo je još nekoliko masovnih tuča, kidnapovanja jednog instruktora praktične nastave i slično.

I u 2004. je bilo protesta, štrajkova i tuča. U julu 2006. u Okružnom zatvoru u Beogradu registrovano je kolektivno samopovređivanje 65 pritvorenika, koji su zašili usta, dok je u protestima učestvovalo više od 300 pritvorenika. I, konačno, prošlog meseca dolazi do ozbiljnih protesta osuđenika sa zahtevom za amnestijom, koja se smiruje intervencijom državnih organa.

Stanje u zatvorskom sistemu je veoma teško i nije dovoljno zbog toga samo prozivati pojedince i pojedine državne organe. Posle pobuna 2000. godine zatvori su još više politizovani. U 2001. i 2002. godini najveći broj upravnika je smenjen, dok je veliki broj rukovodilaca stručnih službi zamenjen novim, nedovoljno stručnim ljudima, a većina radnika protiv kojih su vođeni disciplinski i krivični postupci zbog teških prekršaja proglašeni su žrtvama režima i vraćeni su na posao. To je veoma uticalo na ostale zaposlene, a posebno na rukovodioce koji su pokrenuli disciplinske postupke. Počelo je i "prebrojavanje" zaposlenih u zatvorskim institucijama po partijskim opredeljenjima, po tome ko ih je primio na posao, kome su se zamerili, koga su kritikovali i pre svega kojoj grupaciji i klanu pripadaju. Ta atmosfera je dovela do veoma loših odnosa. Izgubljeno je poverenje da će kolege zaštititi jedan drugog u opasnoj situaciji. Odjednom su zaposleni izgubili sigurnost. Oni ističu da se njima sve više smanjuju prava, a osuđenicima proširuju. Sa pozicija stražara, to se tumači kao ograničavanje njihovih službenih ovlašćenja.

Takvo stanje je dovelo do apatije i nezameranja, do okretanja glave da se ne bi videli prestupi osuđenika. Nasuprot tome, osuđenici su se sve više povezivali, uspostavljali svoja pravila ponašanja, nametnuli su se kao partneri upravama zatvora i Ministarstvu pravde, medijski se eksponirajući kao žrtve države koje treba sažaljevati. O njihovim učinjenim teškim krivičnim delima, višestrukom recidivizmu i svim brutalnostima koje su nanosili žrtvama se i ne govori. Kriminalci i zločinci postaju žrtve čija prava se u zatvorima, navodno, stalno krše. Od države se zahteva da im oprašta kaznu, da im se izvinjava, a zaposleni postaju maltene njihova posluga dok su u zatvoru. Takvo stanje nikome ne odgovara i ono dovodi do nesigurnosti i nedovoljne bezbednosti osuđenika, ali i nesigurnosti i apatičnosti zaposlenih. Kako se "partnerstvo" osuđenika i državnih institucija razvijalo, osuđenička zajednica je postajala sve dominantnija. Ona često postavlja svoje uslove koji se moraju ispunjavati.

Rešenje problema treba tražiti u oslobađanju zatvorskog sistema bilo kakvog uticaja politike, jačanju rukovodećih struktura i profesionalizaciji i poboljšanju statusa zaposlenih, boljoj klasifikaciji osuđenika, izgradnji zatvora manjih kapaciteta, dok bi postojeće velike zavode trebalo smanjiti na nivo moguće potpune kontrole i uvesti savremene oblike tretmana.

Istraživač u Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja