Сурови шарм немачке ренесансе

Специјално за „Политику”

Беч – Музеј историје уметности (КХМ) до 4. септембра је на трагу најславнијих немачких портретиста петнаестог века – Албрехта Дирера, Лукаса Кранаха и Ханса Холбајна млађег – као весника новог доба у коме се немачка ренесанса рађа из једне практично сасвим јалове прошлости. Изложба показује несвакидашњи случај немачког портретног сликарства које од 1470. ненадано лансира неколико изванредних уметника који коначно могу да парирају фламанским и италијанским сликарима.

Изложено је 140 ремек-дела из доба Дирера од којих један део потиче из ризнице КХМ-а, а остатак чине позајмице из четрдесет светских колекција и музеја – Метрополитена, Британског музеја, мадридског Тисен-Борнемисе... Уз класична уља на платну, присутне су и скулптуре, графике и медаљони који сведоче о уметничким трендовима петнаестовековне Немачке.

Реч је о делима која су настајала у тренутку промена у структури европског друштва и самим тим и у општем односу према портретном сликарству. Грађанска класа се успиње на економској лествици и у тежњи за социјалним престижом почиње да ангажује уметнике за израду породичних портрета. Акценат је на мимици лица, на „отмености погледа”, али и на детаљима који би указали на префињеност дотичне персоне.

Главна улога портрета је да документује успон грађанске класе, склапање брака или раскош коју у позним годинама ужива хранилац фамилије. На портретима, детаљима попут крагни или дугмади на одори се поклања велика пажња, а престижни статус највише показује укус за шешире код господе, као и капице и украсе за главу код дама. Патер фамилијасу је давано место на почасној левој страни сликарског платна, резервисаној за важне персоне.

Кранахове „Три девојке”, copyright Kunsthistorisches Museum, Wien

Питање аутентичности европског портрета раног XV века, чији су примарни наручиоци и даље племићи остаје отворено, иако је наклоност детаљу – на пример, структури текстила и наборима при њиховом паду, дизајну накита, обликовању фризура, сјају или мат засићености коже могла бити знак да су се сликари трудили да остају верни истини.

С друге стране, познато нам је да се од сликара очекивало да покажу извесно поштовање према племству. Мале козметичке поправке карактерних црта лица, којој су били склони фламански мајстори, изостају међутим код немачких уметника. У случају три главна имена немачке ренесансе којима је посвећена изложба у КХМ-у недоумице по питању веродостојности портрета се, на основу многобројних доказа, губе.

Проучавајући, на пример, Диреров портрет цара Максимилијана I (1519) сумње у фалсификат физиономије се губе, јер у сивилу императорове коже и искривљености носа нема ничег ласкавог. Албрехт Дирер (1471-1528), највећи уметник немачке ренесансе, прави бројне портрете међу којима издвајамо: „Бисту једне младе Венецијанке” (1501) и цртеж „Портрет једног осамнаестогодишњег младића” (1503) чије су асиметричне црте лица приказaнe до савршенства.
Брутална аутентичност је очигледна у платну Кранаха Старијег (1472-1553) које приказује кнеза Фридриха Мудрог у лову на јелена (1529) као незграпног и трапавог човека.

Лука Кранах који на кнежев позив долази у Витенберг 1504, један је од главних мајстора немачке уметности реформације. Као загрижени лутеровац и реформаторов лични пријатељ, осликава портрете свих важних клерика реформаторске цркве и кнежева из саксонских кућа у натуралистичком стилу.

Способност Ханса Холбајна млађег (1497-1543) да изрази нарав својих модела допала се енглеском владару Хенрију VIII, који је 1532. ангажовао немачког мајстора као дворског сликара.

Једна од првих наруџбина које му додељује је портрет Џејн Симор, према чијој физиономији Холбајн такође не показује велику милост. За неколико година колико је боравио на енглеском двору, Холбајн је насликао велики број портрета, а најпознатији ће остати портрет краља са лицем сладострасника у одори од златног броката.