Убојито Кларино ћутање

Глумица Милица Михајловић врло убедљиво се трансформисала у лик непокретне и ћутљиве Кларе у представи "Пред пензијом" Томаса Бернхарда. Премијера је изведена у режији Дина Мустафића на сцени Театра "Бојан Ступица", а ауторска екипа добила је високе оцене и критике и публике.

Својим специфичним, брижљиво рађеним ликовима, попут Десанке у комаду "Љубинко и Десанка", Госпаве у представи "Чудо у Шаргану", Маше, Електре, Катице и многих других, Милица Михајловић је додала и Бернхардову Клару која ју је, како каже, намучила, али и донела ново и необично професионално искуство.

Милица Михајловић је дипломирала глуму на Факултету драмских уметности у Београду у класи професора Предрага Бајчетића и стални је члан Атељеа 212. Јако је поносна на свога оца Драгослава Михајловића, стидљивост истиче као породичну црту, а инспирацију за рад налази у шетњама са четворогодишњим сином Рељом.

Драма "Пред пензијом" бави се причом о природи зла и заблудама о фашизму који, скривен иза испразне форме грађанског живљења, постаје више од идеологије – поглед на културу, уметност, породичне односе, расно и национално питање – начин живота. У овој драми, поред Милице Михајловић, играју и Мирјана Карановић и Бранислав Лечић. Иако је реч о политичком комаду трудили су се да у први план истакну породичне односе. Реч је о управнику логора, нацисти који живи са две сестре. Следећих десетак година био је скривен, а после тога постаје председник суда, односно угледни грађанин. У кругу његове породице, међутим односи су веома болесни и компликовани...

– Клара је улога какву до сада нисам имала прилику да играм. Изузетно је изазован лик баш због тих ограничења која је писац наметнуо: Клара је непокретна и, из протеста, две трећине представе ћути. То је за мене био огроман глумачки изазов и напор. Али, таквој улози је тешко одолети, поготово код доброг писца као што је Бернхард. Имала сам огромних потешкоћа, страхова, али сам изашла из тог процеса и јако сам задовољна.

Иако ћути, прича позната глумица, Клара све види, све зна.

– Схватила сам да ћу бити јаснија у свом глумачком изразу ако не показујем емоције, да морам све да држим у себи и да ће тако моје дејство бити оригиналније и упечатљивије. Свако показивање емоција било би погрешно јер мислим да је тиме њено ћутање убојитије – каже наша саговорница.

Милица Михајловић воли да игра Клару јер је редак лик на домаћим позоришним сценама. Било јој је тешко да се избори са својом јунакињом. Зато нас је занимало шта је то доминантно у лику Кларе, што ју је подстакло и инспирисало?

– Клара сведочи о непобедивости и непоколебљивости добра, без обзира на то што је и она дете те породице и сама има мрачне стране личности. Бернхард је кроз лик Кларе хтео да каже да је добро често осакаћено, непокретно и немо, али да људска природа ипак успева да се одупре негацији и злу. Поетска порука тог текста је да има наде и да никад не треба посустајати. Клара није инфериорна у односу на свога брата и сестру. Није им пријатно под њеним погледом, њено немо присуство их стално подсећа на нечисту савест – објашњава Милица Михајловић, која важи за карактерну глумицу чије су трансформације из лика у лик врло успешне. Колико је то напорно и деликатно?.

– Тешко је из вечери у вече тумачити различите карактере које имам срећу да играм. Идентификујем се са својим ликовима, трудим се да их одгонетнем и расветлим, интелектом, срцем, или инстинктом. Никада тим ликовима не прилазим са дистанцом.