Тврђава ради за глумце

Тражили смо причу о слободи. Француско позориште нам је изашло у сусрет представом чија је средишна фигура Икар. То је лик из грчке митологије и први човек који је пожелео да лети. Људи ни данас нису престали да сањају о слободи и остварују је на различите начине, каже Бранислава Лијешевић, директорка „Тврђава театра”, о представи „Висећи снови”, по којој је назван овогодишњи фестивал на Смедеревској тврђави.

Фестивал амбијенталног позоришта почиње данас и трајаће до 20. августа у дворцу деспота Ђурђа Бранковића, под вођством дугогодишње директорке „Град театра” у Будви.

Трећа година фестивала биће обележена првом фестивалском самосталном продукцијом – представом „Ја сам ветар” у режији Стевана Бодроже и поменутом француском представом која је настала у копродукцији са „Тврђава театром”.

„Висећи снови” француског театра нису настали на основу драмског дела већ наше сугестије да тема буде слобода. Направили су причу о потреби за слободом кроз сторију о летењу, висећим сновима, ослобађањем од гравитације. Одлепљен од тла, човек се осећа као птица, која је симболслободе, каже у разговору за наш лист Бранислава Лијешевић.

Шта је златна нит која повезује представе са овогодишњег фестивала?

Иако представе на летњем и амбијенталном фестивалу не морају бити јасно повезане, рекла бих да их спаја савремени позоришни израз. Златна нит је и озбиљност са којом су редитељи прилазили без обзира да ли је реч о мјузиклу, комедији, гротески или драми. „Ожалошћену породицу” смо видели милион пута, али је она коју је режирао Андраш Урбан и коју ћемо видети на фестивалу постављена сасвим другачије од свега што сте раније гледали. Ања Суша у варијацији Хамлета у „У сенци Хамлета” провоцира и одрасле а не само адолесценте, којима је представа првобитно намењена. „Чаробњак из Оза” је мјузикл, али са јасном поруком.

Да ли тврђава захтева да се међу њеним зидинама одигра спектакл?

Управо тако. То је монументални простор. Ако хоћете да поред величанствених зидина скренете пажњу на себе, морате да приредите спектакл. То је прошле године урадила трупа из Сан Себастијана са „Алисом у земљи чуда”. На зидинама смо видели нешто попут црно-белог филма. Када би светлост дошла до дрвећа, помислили бисте да она плешу. Зато и доводим спектакле. То је чаролија која може да се доживи само на тим зидинама.

Које позоришне трендове настојите да пратите?

Покушавам да испратим трендове амбијенталних фестивала, а то значи да представе морају бити много упечатљивије од оних које гледамо у позоришту у сезони. Овде важе другачија правила, играло се и на моткама. Глумци морају да буду убедљивији.

Небојша Брадић најављује „Дунавфест” на Београдској тврђави. Да нисте и ви покренули један тренд – фестивале на тврђавама?

Волела бих да јесам. Зар не би било одлично да имамо још фестивала који уметношћу, представама и спектаклима оплемењују простор?

Зар се не прибојавате конкуренције?

Не, не мислим да ћемо гушити једни друге. Можемо да сарађујемо. Наша овогодишња продукција могла би да се следеће године игра код њих.

Да ли се преклапате са Битефом?

Не, јер је Битеф одустао од амбијенталних представа и препустио их наследницима, а то смо ми. Они су се вратили у затворени простор. Па зар није лакше нама да доведемо неког попут оне трупе из Барселоне која је београдске зграде опасивала ватром и водом? То је много једноставније урадити у простору где људи не живе, дакле на Смедеревској тврђави.

Шта је фестивал урадио за имиџ Смедерева и у корист локалне средине?

– Сада много других организатора тражи приступ тврђави за своје манифестације и фестивале. Према речима градоначелника, људи су почели да цене културни и историјски значај тврђаве. Веће је и интересовање туриста. Кад год одем тамо чини ми се да видим и странце, чак Аустралијанце, неке занимљиве људе који су у Смедерево дошли на бициклима. Код нас се на отварању скупи 10.000 људи. Велики је то помак у односу на успаваност града када нема културних дешавања.

Шта треба још да урадите да би „Тврђава театар” постао један од најбољих фестивала у региону, како сте сами рекли да га у будућности видите?

– Кренули смо баш у време економске кризе и имали смо само две опције – борити се или одустати. Још се боримо. Идемо корак по корак. Прве две године смо уводили струју инамештали седишта и сцену. Ове године имамо чак и своју продукцију. Ја сам у Будви радила са милион и 200.000 марака. Нисам се пребројавала па ми је било лакше да доведем кога хоћу и наметнем се у региону. Сада располажем са 14 милиона динара и још како бројим сваки динар! Не могу да очекујем да одједном прикупимо више новца, јер тек треба да докажемо да вреди улагати у нас. Али верујем у то јер осећам да је у зидинама наслагана нека енергија која ради за представе и глумце.