Лесковац остао и без пекаре

Лесковац – Слика приватизације у лесковачком крају најбоље је представљена на зиду канцеларије Јовице Недељковића, секретара Већа самосталних синдиката за више општина. Изнад главе, као горку опомену и упозорење, Недељковић окачио новинске текстове написане на ову тему. А наслови су: „Катастрофалне последице приватизације”, „Пекари чувају машине”, „Транзиција одувала седамнаест хиљада радника”, „Драматично стање у привреди”, „Лоша приватизација гаси 40 фирми”...

Тренутно је, подсећа Недељковић за „Политику”, 35 приватизованих предузећа у стечају, а шест у поступку ликвидације. По његовој процени, можда ће тек у десетак одсто њих, производња бити поново покренута. За остала, не види излаз.

Дуг је списак лоших приватизација у Јабланичком округу. Некадашњи „Српски Манчестер” остао је без текстилне индустрије, али и без – хлеба. Предузеће „Уми-Пек”, до пре неколико година највећи произвођач хлеба и пецива на југу Србије, после две неуспеле приватизације, од 27. маја ове године, је у стечају.

Предузеће је најпре купио контраверзни нишки бизнисмен Јовица Стефановић – Нини, који је у то време постао власник девет фабрика, од хемијске и фармацеутске индустрије, до пекарства и штампарства. Поред осталих, купио је и лесковачку фабрику „Томако”, чију је вилу у Сутомору, коју су градили радници, упркос њиховом противљењу, одмах продао. У време прве приватизације, „Уми-Пек” је имао више од 400 радника, знатне производне капацитете (50.000 векни и пецива дневно, фабрику сточне хране, силосе) и пет млинова – у Лесковцу, Косанчићу, Братмиловцу, Печењевцу и Власотинцу.

После раскида уговора са Стефановићем, 70,01 одсто акцијског капитала „Уми-Пека ”, априла 2008. године, купила је фирма „Крисма аграр” – Шид. У Регионалној привредној комори то је оцењено као пример добре приватизације. Поред производње разних врста хлеба и пецива, нови власник је покренуо и погон сточне хране. Нажалост, предузеће се убрзо нашло у кризи и није могло да измирује обавезе према радницима који су у тренутку престанка производње тражили дванаест месечних зарада и повезивање стажа за четрнаест месеци. Производња је прекинута крајем 2010. године, а пословодство је обећало да ће у року од месец дана да узме кредит, измири дуговања према радницима и да покрене производњу. Од тога ништа се није десило. Уместо да се покрене производња, како је било најављено, 27. маја, донета је одлука о покретању стечаја.

Радници кажу да прави власници никад нису ушли у круг фабрике. Постављали су директоре који су примали и по пет хиљада евра месечно, док су они били на минималцу. Радницима дугују педесет милиона динара. Два месеца пре увођења стечаја, власници су пререгистровали фирму са седиштем у Панчеву, у Улици Стевана Сремца 14. Тако је дошло до трагикомичне ситуације – објекти, машине и радници остали су у Лесковцу, а нова фирма је у Панчеву имала само једну канцеларију од четири квадратна метра.

У тренутку увођења стечаја, у фабрици је било 110 сталних и тридесетак сезонски ангажованих радника. Бивши запослени су сада на тржишту рада и примаће надокнаду три до дванаест месеци, јер нико од њих није имао услове за двогодишњу накнаду. После тога остају без примања.

Погони су сабласно пусти, машине прекрива прашина. Ради само стечајни управник и обезбеђење приватне фирме, које је он ангажовао.

Сутра: Радничке књижице на сметлишту