Европски троугао власти

Милано – Да је Мао Цетунг жив и да је Европљанин, он би бар фразама одговорио на талас који је потресао берзе: рекао би, потребан нам је „велики скок унапред”. Пошто је имао смисла за дефиниције, вероватно би схватио да, иако постоје огромне разлике између тоталитарне Кине из 1958. и данашње демократске Европе, у тренутку кад се треба суочити са опасношћу није довољно повући се уназад. Није довољно ископати одбрамбене ровове који су понекад недовољни да зауставе невидљивог непријатеља – неповерење, премда је то Европљанима омогућило да дођу до парадоксално позитивне ситуације: постало им је јасно да је евро огољен, уз помоћ вируса који је стигао из САД, да је голо и његово политичко руководство, да је читава еврозона неодлучна (па самим тим и читава Европа), јер виси између стечаја и епохалног привредног оживљавања.

Наравно, садашње време није време великих лидера, и то је познато свима, и то не само у Европи. Али нестанак државника не треба нужно да доведе до самоубилачке заслепљености. И ту настаје први проблем: садашња природа старе француско-немачке осовине. У неусклађеном европском оркестру још увек су Саркози и Меркелова ти који диктирају ритам својим заједничким саопштењима, деле похвале или прекоре, и одређују границу до које ће се ићи уочи сваког састанка на врху. Али, ту је и једна веома олакшавајућа новина: овај пар постао је тројка, јер, и поред свих евидентних разлика везаних за њену улогу, у зависности од тога о којој се влади ради, Европска централна банка (ЕЦБ) преузела је водећу па чак и посредничку улогу, што никада до сада није чинила. Реално, данашњу Европу предводи осовина Саркози–Меркелова–Трише, која ће од октобра деловати у саставу Саркози–Меркелова–Драги.

Унутар овог трија приметна је одлучујућа немачка позиција, будући да је у стању да одобри или забрани „велики скок унапред”, који је толико неопходан за еврозону. На крају, свесна да се налази на ивици провалије, али и последица које би погодиле чак и Немачку уколико би дошло до пада, Меркелова је 21. јула прихватила увећање Фонда за спасавање држава, али и одлучила да буде попустљивија, допуштајући фонду одобравање зајмова, и могућност да интервенише на споредним берзама државних обвезница, па чак и да рекапитализује банке које су запале у тешкоће.

Покретање новог механизма почеће у најбољем случају до почетка самита, крајем септембра, а у међувремену ће ЕЦБ обављати задатке које ће касније вршити Фонд. Они оптимистичнији ове договоре виде као стварање некаквог „Европског монетарног фонда” и при томе подвлаче да је учињен значајан корак у правом смеру. То је вероватно тачно. Али да би се остварио овај пројекат, који сигурно много кошта, Ангела Меркел мора прећи Рубикон.

Немачка не жели да ЕУ постане „унија трансфера”. То јест, одбацује критеријуме институционалне солидарности који би је приморали да плаћа за оне који се нису жртвовали. Те жртве које су Немаци направили у последњих десет година, омогућиле су им њихов садашњи раст и економски просперитет. Дакле, они су против еврообвезница које ће утицати на обједињавање укупног дуга.

Немачка је заузела тврд став према Грчкој, а данас заузима озбиљан али прагматичан став према Италији и Шпанији, које нису спровеле потребне реформе или су то учиниле превише споро. Сличан приступ има утемељене историјске и уставне разлоге. Али, право питање које треба поставити јесте питање политичке воље. Популарност Меркелове већ је доста нарушена, јавно мњење још увек није спремно да „плаћа за друге” више него што је то потребно, а ту су и избори у Немачкој 2013. године. Канцеларка би морала да буде толико јака и толики европеиста, да би успела да амортизује пад после судара допуштене политичке пристојности и државничке визије, као и док се буде налазила пред избором – национална демократија или будућност Европе.

Ако немачки одговор буде позитиван биће прихваћена заједничка одговорност за државне дугове, а еврообвезнице ће самим тим постати средство новог поретка, па се са Фонда за спасавање држава може прећи на облик наднационалне финансијске владе која данас не постоји, па управо тај изостанак овакве владе утиче на тржишта и доприноси већој осетљивости евра. Све у свему, треба и даље наставити са притиском (као што се то чини у Италији) на уздржане владе и на неодлучну опозицију, на закаснелу тактику и (што је још увек случај са Италијом) покушаје да се заштите сопствени изборни интереси, који увек имају спреман свима познат одговор „како нас на то приморавају други”.

Улог је у игри, иза њега је велико сечиво тржишта, и тај „велики скок унапред” на крају ће бити много амбициознији од оног Маовог. Толико амбициозан да га чак ни Мастрихт не би могао испунити. Толико нам је неопходан да морамо да верујемо у Немачку и у нову европску „тројку”.